>     Opšte zdravstveno stanje (fizičko i mentalno).

Dobrobit je zato složeno stanje, koje čine tri komponente: fizička i fiziološka dobrobit, emocionalna dobrobit i bihejvioralna dobrobit, koja postoji ako je životinji omogućeno da ispolji fiziološke oblike ponašanja.

Fizička dobrobit (fizičko blagostanje) se može definisati kao stanje životinje u odsustvu bolesti i povreda ili kao stanje klinički manifestnog zdravlja. Mentalnu dobrobit (psihička, psihološka dobrobit) mnogo je teže definisati, ali je opšte prihvaćeno da se zasniva na dobrom zdravstvenom stanju i fizičkoj kondiciji ("u zdravom telu zdrav duh"), ispoljavanju oblika ponašanja karakterističnih za vrstu, odsustvu stresa i uočljivoj sposobnosti da se životinja sa lakoćom prilagodi na uslove života (laka i brza adaptacija). Ocena mentalnog statusa jedinke zasniva se na proceni percepcije, motivacije, emocionalnog statusa i kognitivnih procesa, koji podrazumevaju mogućnost svesnog odlučivanja i snalaženja u određenim životnim uslovima. Sinonimi koji se često koriste umesto termina "dobrobit" su "blagostanje" i "kvalitet života", mada se termin "blagostanje" pre odnosi na kratkoročnu dobrobit u momentu njene procene.

Dobrobit se, shodno tome, procenjuje na osnovu:

• Kliničkog pregleda i utvrđivanja zdravstvenog stanja životinje (fiziološka, funkcionalna dobrobit);
• Ispitivanja   ispoljenosti   fizioloških   oblika   ponašanja   i   mogućnosti zadovoljavanja urođenih životnih potreba (bihejvioralna dobrobit);
• Ispitivanja prisustva pozitivnih emocija i odsustva negativnih emocija kod životinja (emocionalna dobrobit) i
• Ispitivanja pogodnosti uslova života koji treba da odgovaraju vrsti, rasi, polu, starosnoj kategoriji i drugim osobinama životinje.

Patnja je po svemu sudeći suprotna stanju dobrobiti. Prema tome, ako ne može da se proceni dobrobit, onda treba procenjivati stepen patnje. Patnja se definiše, uglavnom, kao iskustveno prolongiran neprijatan osećaj, prouzrokovan različitim stimulusima, kao što su strah, bol ili frustracija. Patnja direktno utiče na zdravstveno stanje životinje, a kod domaćih životinja i na produktivnost.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

Svi postojeći dokumenti koji se odnose na dobrobit sportskih konja sadrže odrednice koje se mogu grupisati u tri celine, a to su:

• Odrednice koje se odnose na zaštitu integriteta sporta. Osnovno načelo ovih odrednica je da svakom konju mora da se da šansa da završi takmičenje i eventualno ostvari pobedu zajedno sa svojim jahačem ili vozačem, pod uslovom da se ne narušava dobrobit samog grla, drugih konja i njihovih jahača ili vozača.
• Osnovna načela zaštite dobrobiti jahača ili vozača i
• Osnovna načela zaštite dobrobiti konja.

Zaštita dobrobiti konja regulisana je odgovarajućim, međunarodno priznatim standardima, što je po pravilu uklopljeno u sadržaj različitih propisa i pravilnika kojima se regulišu pojedini segmenti konjarstva i konjičkog sporta, od uzgoja i selekcije, načina držanja, nege i ishrane, do treninga, takmičenja, transporta, prometa i zdravstvene zaštite sportskih konja. Tako, na primer, smeštaj, ishrana i trening sportskih konja moraju biti u skladu sa dobrom odgajivačkom -konjušarskom praksom, koja ne dozvoljava nikakvo ugrožavanje dobrobiti konja. Svaki postupak koji prouzrokuje fizičku ili mentalnu patnju, bilo u štali, na treningu ili takmičenju, strogo je zabranjen i podleže odgovarajućoj kontroli i sankcionisanju. Principi treninga su pri tome regulisani posebnim propisima, koji su uklopljeni u međunarodne i nacionalne propozicije za određenu disciplinu konjičkog sporta, propozicije organizatora trka, kao i odgovarajuće zakonske i sportske propise o zdravstvenoj zaštiti i zaštiti dobrobiti. Način treninga ne sme da izazove strah koji će onemogućiti normalno ponašanje. Konji se mogu trenirati samo na način koji odgovara njihovim fizičkim sposobnostima, odnosno fizičkoj zrelosti i takmičarskoj kondiciji - ne mogu se takmičiti ako za to nisu spremni jer to može da ugrozi njihovo zdravlje i dobrobit.

Drugi propisi i standardi odnose se na takmičarske uslove - takmičarsku stazu, start mašine, prepone. U takmičenjima sa preprekama mogu da učestvuju samo oni konji sposobni da savladaju prepreke. Posebna pažnja mora da se posveti dužini staze sa preprekama, broju prepreka, dimenzijama, konstrukciji i materijalu od kojeg su napravljene i međusobnoj razdaljini prepreka. Na takmičenjima po nepovoljnim vremenskim prilikama posebnu pažnju treba posvetiti zbrinjavanju konja: rashlađivanju neposredno posle takmičenja održanih u uslovima visoke temperature i vlažnosti vazduha, odnosno što bržem uvođenju u štalu posle takmičenja po hladnom vremenu. Upotreba korbača je takođe regulisana odgovarajajućim propisima. Korbač se, na primer, ne sme upotrebljavati da bi konj trčao brže ili u slučaju kada ne reaguje na određeni takmičarski zadatak, kada gubi ili kada jasno pobeđuje. Upotreba biča posle takmičenja smatra se povredom. Najveći broj standarda koji regulišu dobrobit konja na trkama i takmičenjima uklopljeni su u nacionalne propozicije za pojedine vidove konjičkog sporta - ravne galopske trke, kasačke trke, takmičenja zaprega, preponska takmičenja, dresuru, daljinsko jahanje itd., pri čemu je i u ovim propisima ispoštovana hijerhija u odnosu na odgovarajuće međunarodne propise.

Određenim standardima je regulisan transport. U toku transporta posebna pažnja se poklanja zaštiti konja od povreda i bolesti i svakog drugog rizika koji može da naruši njihovo fizičko i psihičko zdravlje. Transportno sredstvo mora da se održava u tehnički i higijenski ispravnom stanju, redovno da se dezinfikuje, a ventilacioni sistem transportnog sredstva mora da funkcioniše besprekorno. Svaki transport konja koji dugo traje mora pažljivo da bude planiran, a konjima mora da se obezbedi potreban odmor i slobodan pristup vodi za piće. Veći deo navedenih obaveza regulisan je važećim zakonskim propisima.

Sportski konji pred takmičenje podležu obaveznom veterinarskom pregledu. Konjima koji pokazuju simptome bolesti ili poremećaje u hodu, ili kod kojih postoji sumnja na bilo koji poremećaj zdravstvenog stanja, ne sme se dozvoliti učestvovanje na takmičenju. Gravidne kobile iznad 120 dana ždrebnosti se, na primer, ne mogu takmičiti. U konjičkom sportu nisu dozvoljeni hirurški zahvati koji mogu da ugroze dobrobit konja, jahača ili vozača i drugih konja koji učestvuju na takmičenju, niti su u lečenju dozvoljeni agresivni tretmani koji izazivaju bol i patnju. U slučaju povrede ili bolesti, sportski konji se na zahtev veterinara isključuju iz daljeg takmičenja, ili se predlaže trajno isključenje iz treninga, a u slučaju teških povreda koje se ne mogu izlečiti na najbrži način bezbolno eutanaziraju.

Poseban značaj ima antidoping kontrola koja ima zadatak da spreči sve oblike dopingovanja koji pored direktnog ugrožavanja dobrobiti konja, ugrožavaju bezbednost jahača i vozača, kao i selekciju konja zasnovanu na tako ostvarenim rezultatima. Andtidoping kontrola je segment veterinarske kontrole koja u konjičkom sportu ima poseban značaj i koja pored kontrole dopinga obuhvata čitav niz posebnih mera u cilju zaštite zdravlja i dobrobiti konja.

Veterinarska kontrola na konjskim trkama i takmičenjima u Srbiji, regulisana je Pravilnikom o veterinarskom obezbeđenju i kontroli na konjskim trkama i takmičenjima, Konjičkog saveza Srbije, koji je većim delom usklađen sa veterinarskim pravilnicima Međunarodne konjičke federacije (FEI - Federal Equestre Internationale), Međunarodne trkačke federacije (AORC - The Association of Officional Racing Committee), Međunarodnog udruženja sportskih veterinara (IGSRV - International Group of Racing Veterinarians) i nacionalnim zakonskim propisima.

Zadržaćemo se detaljnije na osnovnim principima i standardima koji se moraju ispoštovati u smeštaju, nezi i ishrani konja, budući da oni čine osnov bar četiri od pet zagarantovanih sloboda, proklamovanih Univerzalnom deklaracijom o dobrobiti životinja.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

Najveći broj sportskih i radnih konja, kao i onih koje vlasnici drže samo da bi uživali u njima, žive u štalama, što znači da su primorani na praktično stalan boravak u istom, ograničenom prostoru. Pri tom se zaboravlja činjenica da takav način života nije prirodan, pošto su konji oduvek bili slobodne, lutajuće životinje koje su u krdima krstarile po prostranstvu i nisu navikle da budu zatvorene.

Veći deo vremena sportski konji provode u svojim boksevima, pa je razumljivo što se smeštaju poklanja izuzetna pažnja. I najmanje greške, naime, mogu ostaviti nesagledive posledice na raspoloženje i ponašanje, što će se svakako reperkutovati i na njihove rezultate. Konji zatvoreni u svojim boksevima, u "višku" slobodnog vremena i energije, dosađuju se isto kao i ljudi, naročito ako su sami, bez mogućnosti bilo kakvog druženja sa jedinkama iste vrste. Dosada često dovodi do razvijanja loših navika, kao što su "tkanje", kopanje prednjom nogom, besomučno vrtenje ukrug, griženje drvenih delova boksa i gutanje vazduha, što može biti veoma opasno po zdravlje. Kao što je poznato, prirodna reakcija konja je bekstvo -konji zatvoreni u boksu, nažalost, ne mogu da pobegnu i u slučaju bilo kakve ugroženosti prinuđeni su da se brane. Ako takvo stanje potraje postaju nepoverljivi, zastrašeni, napeti, naročito u slučajevima kada vlasnik svojim ponašanjem dodatno provocira strah, nesigurnost ili bes... Štala nije mesto za nervozu, viku i batine. Konji koji su pod stalnim stresom mogu biti prilično opasni, što nije posledica agresivnosti nego straha.

Teško je obezbediti štalski smeštaj koji može da kompenzuje sve potrebe i nagone koje je konj mogao da ispolji u slobodnoj prirodi. U idealnim uslovima, konjima bi trebalo obezbediti udoban prostor koji predstavlja dobar zaklon sa slobodnim pristupom dovoljnim količinama sveže vode i hrane, u kome mogu bez problema da zauzmu sve fiziološke stavove, kreću se, komuniciraju sa životinjama iste vrste, ponašaju se normalno u skladu sa svojim potrebama, ne mogu da se povrede, omogućavajući u isto vreme lako uočavanje nenormalnog ponašanja ili simptoma bolesti, jednostavno izvlačenje bolesnih ili nepokretnih životinja, kao i brzu evakuaciju u slučaju opasnosti. Zadovoljiti sve ove potrebe nije lako, zbog čega se uglavnom insistira na ispunjenju minimalnih potreba u prostoru, svetlosti i svežem vazduhu, pri čemu je svako odstupanje nabolje više nego poželjno.

Štale za konje su nekada bile građene od istog materijala kao kuće vlasnika, sa podovima od cigle i blagim nagibom ka odvodnom kanalu, jaslama obloženim keramičkim pločicama i debelim čvrstim vratima koja su imala dva dela - donji je bio od drveta, a gornji najčešće od gvožđa, sa rešetkama kroz koje je konj mogao da vidi sve što se oko njega dešava, kao i svoje srodnike. Na jednom kraju štale obično je bila sedlarnica, na drugom prostorija za zrnastu hranu, a ispod krova tavan, na kome su stajali seno i slama i po potrebi se spuštali kroz posebne otvore na podu tavana. Ovakve štale su imale odličnu toplotnu izolaciju, stalnu cirkulaciju svežeg vazduha i prirodno svetlo - sve što je potrebno životinjama koje su u njima boravile.

Današnje štale izgledaju drugačije, napravljene su često od lakših materijala i polumontažnih elemenata, međutim, njihova fukcionalnost zbog toga nije manja. Moderne štale za sportske konje prvenstveno obuhvataju bokseve postavljene u nizu - u jednom ili dva reda, orijentisane prema hodniku kroz koji se izlazi napolje. U štali se, osim toga, nalazi sedlarnica gde se drži oprema za jahanje, uz koju se obično nalazi i boks za sedlanje i rasedlavanje, prostorija za držanje osetljivih koncentrovanih hraniva i dodataka u ishrani, kupatilo, posebno važno za kupanje konja posle zimskih radova i solarijum za sušenje konja posle kupanja. Kupatilo i solarijum se obično nalaze u istom bloku sa sedlarnicom. Izlazna vrata su obična dvokrilna, širine 1,5-2 metra, visine 2,5-3 metra

Boksevi mogu da budu pojedinačni ili u nizu, od čvrstog materijala ili montažni, sa rešetkastom pregradom u gornjem delu (iznad 1,2 m) orijentisani prema hodniku kako bi konji mogli da komuniciraju sa grlima iz suprotnog reda bokseva. Ponekad su i zidovi između bokseva u istom redu u gornjem delu rešetkasti, omogućavajući komunikaciju sa susednim konjima. U slučaju da su boksevi postavljeni u jednom nizu i izgrađeni od čvrstog materijala, obično se praktikuje da se u zidu između njih ostave otvori u vidu manjih prozora zatvoreni rešetkama, kako bi susedni konji mogli da komuniciraju. Idealno je pri tom obezbediti i mogućnost zatvaranja ovakvih pregrada, što je naročito značajno u slučaju pojave respiratornih infekcija kada se obostranim njuškanjem infekcija mnogo brže širi sa konja na konja. Iz istih razloga se u modernim štalama obavezno planira i karantinski boks, obično veličine 5x5 m, bez rešetkastih pregrada ili otvora, u koji se smeštaju bolesni konji.

Bez obzira da li su štale napravljene od klasičnih ili savremenih materijala, prilikom izgradnje treba dobro obratiti pažnju na izolaciona svojstva i u slučaju korišćenja građevinskih materijala sa lošim izolatorskim osobinama, kao što je beton, primenom posebnih izolacionih materijala obezbediti kvalitetne mikroklimatske uslove - pre svega optimalnu temperaturu i vlažnost. Drvo je u principu poželjan materijal, kako za podove tako i za plafonske površine. Na betonskim površinama bez izolacije kondenzuje se voda što ovaj materijal čini nepoželjnim. Zidovi moraju biti glatki, bez oštrih ivica, klinova ili eksera koji mogu da dovedu do povređivanja. Osim toga, moraju omogućiti kvalitetno čišćenje, pranje i dezinfekciju. Podovi, nadalje, ne smeju da budu klizavi, što se posebno odnosi na hodnike, pošto se u boksevima koristi prostirka koja ublažava klizanje. Ako se isključi beton, zadovoljavajući materijal može biti asfalt. Podovi hodnika se pri tom mogu zastrti gumenim oblogama koje umanjuju klizanje.

U zonama sa povoljnim klimatskim uslovima mogu se videti i štale sa spoljnim boksevima koji se najčešće otvaraju prema dvorištu ili padoku, omogućavajući komunikaciju kroz rešetkasta vrata sa životinjama iz suprotnog niza bokseva ili onima u padoku. Svaki boks pri tom obično ima prozor sa iste strane.

Boks mora biti dovoljno velik da bi životinja mogla da se kreće po njemu, slobodno legne, valja se i ustaje, bez opasnosti da se "zavali". Minimalna veličina boksa za konja bi, prema tome, bila 3,5x3,5 m, eventualno 3x3 m za ponije. Više prostora nije neophodno, ali je lepo ako ga ima. Pored površine boksa značajna je i njegova visina - ona ne sme biti ni premala, da se konj u igri i propinjanju ne bi povredio, ali ni prevelika, jer se zimi teže održava temperatura. Optimalna visina tavanice je tri i po metra, za ponije može biti dovoljno i 2,80-3,00 m ali ne manje, dok bi maksimalna visina mogla da bude četiri metra, naročito u hladnijim krajevima gde je problem zagrevanja veći. Dimenzije štala i bokseva, naročito visina, naime, u velikoj meri zavise od klimatskih faktora - u toplijim područjima sa blagom klimom poželjna je veća visina, jer se njome obezbeđuje i više vazduha, međutim, u hladnijim predelima postoji problem zagrevanja štalskog prostora -topao vazduh se diže gore a hladan spušta dole, onemogućavajući održavanje optimalne temperature u visini samog konja.

Boksevi se najčešće otvaraju prema hodniku, kroz koji se izlazi napolje. Hodnik treba da bude dovoljno širok kako bi se konji pri izlasku iz boksa lako okrenuli. Minimalna širina hodnika bi bila 1,8-2 m, a u slučaju da se hodnik nalazi između dva reda bokseva i 2,5-3 m. Sasvim se drugi odnosi koriste u slučaju držanja konja u štandovima, na vezu, no kako to nije uobičajen način držanja sportskih konja o njemu nećemo posebno ni govoriti.

Vrata boksa takođe moraju odgovarati normama koje zavise od veličine konja. Uobičajeno je da se za zatvaranje bokseva koriste masivna drvena vrata širine 1,2­1,5 m, visine 2,4-3 m. Ustvari, vrata na boksevima su najčešće dvodelna: donji deo vrata visine 1,2 m je zatvoren i uglavnom se otvara pomoću klizača. U slučaju otvaranja pomoću šarki, poželjnije je da budu dvodelna i da se jedno krilo otvara na jednu, a drugo na drugu stranu - prema hodniku. Gornji deo vrata je obično od metalnih rešetki kroz koje konji mogu da komuniciraju sa drugim konjima u štali. U slučaju da su boksevi postavljeni u nizu prema hodniku, relativno često se i preostali deo zida prema hodniku, od vrata do ugla, pravi od rešetkaste pregrade.

Boksevi moraju biti dobro osvetljeni - svetlo je neobično važan faktor za očuvanje zdravlja, optimalnu funkciju neuroendokrinog sistema i mentalni status konja. Prema nekim standardima, veličina prozora bi trebalo da iznosi jednu desetinu površine poda. Uobičajeno je da svaki boks ima sopstveni prozor visine oko 0,8 do 1 m, dužine 1 do 1,2 m, pri čemu donja ivica treba da je najmanje 1,8 m od poda. U modernim štalama deo površine krova se pravi od providnih materijala (plastika-pleksiglas), koji obezbeđuju difuzno osvetljenje koje je naročito važno za priplodne kobile.

U svakom boksu se nalaze jasle-zobnice, obično u uglu suprotnom od vrata, širine 40-50 cm, dubine oko 25 cm. Iako se smatra da su drvene jasle najbolje a da su betonske nepovoljne, zbog lakšeg čišćenja i održavanja obično se prave betonske jasle čija se gornja ivica nalazi u visini ramenog pojasa, 100-110 cm od poda (za ponije niže). U blizini jasala na zidu se nalazi alka za vezivanje konja. Ovakve jasle se obično koriste za koncentrovani obrok, dok se kabasti daje iz posebnih mreža (zbog čega se na zid postavlja alka za kačenje mreže), ili jednostavno sa zemlje. Neki praktikuju da koncentrovani deo obroka daju u posebnim hranilicama koje mogu biti postavljene na visini od bar 60 cm (zavisno od veličine konja), a ako su pomične na tlu, što je u skladu s teorijom da konji u prirodi jedu sa zemlje. Ovako postavljene posude se, na žalost, veoma lako prljaju i pune delićima stelje (piljevinom ili slamom). Pomične hranilice se, s druge strane, najlakše održavaju pošto se mogu izvaditi i oprati posle svakog obroka.

Davanje kabaste hrane često predstavlja problem. Uobičajeno davanje hrane sa zemlje skopčano je sa rizikom od mešanja sa prljavštinom iz prostirke, čime se, s jedne strane zatvara ciklus invazije crevnih parazita (sa hranom se unose jaja parazita koja bivaju izbačena balegom), podstiče navika da se jede slama, čak i balega i provociraju ozbiljni gastrointestinalni problemi. Davanje kabaste hrane u mrežama, opet, često nameće problem prašine koja upada u oči, naročito ako je mreža postavljena previsoko. Idealne jasle za kabastu hranu, detelinu ili seno su one trouglastog oblika, napravljene od ukrštenih letvica i postavljene u ugao boksa, na minimalnoj visini od 120 santimetara. Ispod takve konstrukcije konj ne može da se zaglavi dok ustaje i nema rizika od zaglavljivanja noge u njoj dok "kopa" pre nego što legne. U slučaju da se seno daje iz mreže, gvozdena alka za vezivanje mreže treba da se nalazi otprilike u visini čovekovog ramena, a sama mreža mora biti na čvrstom konopcu da se ne bi spustila dok životinja jede, pošto tada postoji rizik od zaplitanja nogu u nju.

Tabela 1. Prosečni normativi za izgradnju bokseva za sportske konje.

U boksu se nalazi i automatska pojilica, eventualno držač za kofu (ukoliko se ostavlja u boksu, kofa sa vodom se obično stavi u ugao i učvršćuje da se ne bi prevrnula). Automatske pojilice svakako predstavljaju najbolje rešenje zato što omogućavaju uzimanje vode po slobodnoj želji. Svi konji se, pri tome, lako navikavaju na pojilice, koje, uz to, ponekad služe i kao terapijsko sredstvo za odvikavanje od poroka. Igra sa pojilicom ili vrećom sena koja visi na zidu konju odvraća pažnju od drugih - ružnijih navika, zbog čega se, uostalom, u bokseve ubacuju i drugi rekviziti, na primer lopta koja visi sa tavanice, kojom se konj takođe može zabaviti.

Ventilacija je sledeći momenat koji treba imati u vidu. Slabo ventilirane štale nameću problem visoke koncentracije amonijaka koji nadražuje oči i sluzokože respiratornog sistema, pri čemu organska prašina iz sena i slame dodatno ugrožava respiratorne organe provocirajući kašalj i pojavu hroničnog opstruktivnog oboljenja pluća (alergijski ili astmatični bronhitis) sa emfizemom. Otvori za ulazak svežeg vazduha najčešće su postavljeni bočno, u gornjem delu boksa ispod tavanice, dok se izlazni otvori izvode na najviši deo krova. Veličina bočnih ventilacionih otvora je obično oko 15 cm u prečniku ili 15x15 cm i oni su postavljeni u razmaku od metar i po. Veći bočni ventilacioni otvori nameću veći problem rashlađivanja (mali se po ekstremnim hladnoćama mogu zatvoriti gužvom slame). Veličina izlaznog ventilacionog otvora obično je 40x40 cm i on ima ključnu ulogu u odvođenju svih štetnih gasova kao što su ugljendioksid, amonijak, sumporvodonik itd.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

Život na livadi je za konja bez sumnje idealan, najbliži prirodnom načinu života, ali to nije prihvatljivo za konje u intenzivnom treningu, mada su određene kombinacije moguće. Ustvari, čak i tamo gde je klima blaga, temperatura ne pada ispod nule, nema snega i trava je stalno zelena, konjima na pašnjacima je neophodna redovna kontrola i prehrana, naročito ako rade, zbog čega određeno vreme opet moraju da provedu u štali. Takav kombinovani način držanja bi, dakle, mogao biti prihvatljiv za konje koji trenutno ne rade, nisu u intenzivnom treningu ili rade povremeno, kao što je slučaj sa rekreativnim konjima - oni mogu neko vreme da provedu na livadi, da bi u određeno doba opet svi bili dovedeni u štalu gde će biti podvrgnuti čišćenju i timarenju a time i pregledu, dodavanju koncentrovanog dela obroka i spremanju za jahanje. Kombinovani smeštaj ima mnoge prednosti - životinje žive u prirodnim uslovima, svakodnevni rad im nije neophodan i ne traže toliko pažnje, brige i ulaganja kao grla koja stalno borave u štali. Iskustvo pokazuje i da se s njima mnogo lakše radi pošto se napolju oslobađaju viška energije, pa su daleko bolje skoncentrisana, mirnija i poslušnija kad im se jahač popne na leđa.

Kako se ne preporučuje duže ostavljanje konja na livadi bez kontrole i iznenadno hvatanje i teranje da rade, u kombinovanom držanju se insistira na određenim pravilima koje treba poštovati. Konje držane na livadi i preko noći, treba uvesti u štalu svako jutro, nahraniti ih, očistiti, proveriti da li je s njima sve u redu, pogledati u kakvom su im stanju dlaka, koža i kopita, utvrditi da li imaju posekotina, rana, spoljašnjih parazita ili simptoma neke infekcije i onda ih ponovo pustiti napolje ukoliko vlasnik nema nameru da jaše. U toku leta ovo je sasvim dovoljno, dok se za zimski period preporučuje da konj preko noći bude unutra, a danju napolju, čim završi s radom, pokriven ćebetom ukoliko je potrebno. Na livadi, naravno, treba omogućiti pristup svežoj vodi za piće. Idealno bi bilo da negde na livadi postoji tekuća voda, pošto su jezerca ili bare potpuno beskorisne -ne samo da je voda u njima prljava, već takva mesta pogoduju razmnožavanju komaraca i drugih insekata koji u letnjim mesecima napadaju konje. Ako izvora ili rečice nema (a obično je tako) rešenje problema snabdevanja vodom je u postavljanju dugih, čvrstih, ali ne predubokih pojilica, sa ravnim ivicama. Pojilice se mogu puniti crevom ili kofama, pri čemu se moraju svakodnevno prati, zbog čega je važno da imaju neku vrstu odvoda na zatvaranje, kako bi se mogle isprazniti i temeljno očistiti. Konstrukcija treba da bude postavljena na čvrstu podlogu od cigle ili betona tako da dno bude bar 15 do 30 santimetara udaljeno od tla, dovoljno daleko od drveća i ograde da se ne bi prebrzo prljala po vlažnom vremenu.

Livada može biti izdeljena električnom ogradom, koja se lako postavlja i veoma je efikasna - posle par blagih strujnih udara konji nauče da joj se ne približavaju. Problem se javlja kod onih bistrijih, koji dokuče da je zvuk koji baterije ispuštaju povezan sa peckanjem ograde, tako da je, čim zvuka nema, potpuno ignorišu. Drvene ograde su svakako poželjnije, naročito ako su masivne i čvrste, premda većina konja voli da ih gricka i tako postepeno uništava. Ipak, pašnjaci se najčešće pregrađuju žicom, koju treba dobro zategnuti između stubova. Žica, logično, ne predstavlja idealnu ogradu, pošto je konji mogu pokidati i povrediti se. Obično se postavljaju tri žice jedna iznad druge, mada je za ždrebad i ponije potrebna još koja, kako se ne bi provukli između njih. Donja žica bi morala da bude tridesetak santimetara iznad tla, da se ne bi dogodilo da konj zaglavi nogu. Bodljikava žica se ne sme koristiti ni kao najviša, osim za konje koji su ceo život proveli na ispustima i naučili da poštuju ogradu - tada se jedna može zategnuti petnaestak santimetara ispod najviše, obične žice, sa unutrašnje strane, kako bi se životinje obeshrabrile da ližu ogradu. Bez obzira na to kako su i od čega napravljene, ograde se moraju redovno proveravati i održavati u dobrom stanju.

Ulaz u padok, odnosno kapija, treba da bude čvrsta i da se dobro zatvara. Mora da stoji na jakim šarkama i bude obezbeđena bravom ili kukom koju konj ne može sam da podigne i otvori. Vezivanje kapije konopcem ili žicom predstavlja prilično nesiguran način zatvaranja i velik gubitak vremena i nerava. Ukoliko se padok nalazi u blizini puta, preporučljivo je na kapiju staviti i katanac.

Grla koja borave na ispustu i ne koriste se za rad obično nisu potkovana, mada nije loše ostaviti im potkovice na prednjim nogama. Kopita valja redovno pregledati, pošto na neravnom i tvrdom terenu lako dolazi do krzanja i pucanja, što može izazvati nepravilan rast i samim tim loš stav. Otprilike svakih osam nedelja potkivač treba da obreže i oblikuje kopita, što je naročito važno kada su u pitanju ždrebad.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA