Domaci merino

Ovaj merino se skoro dva stoleća uzgajao na prostorima bivše Jugoslavije, pa otuda i potiče ovakav naziv "domaći merino". Uzgajan u uslovima Jugoslavije, formiran je u poseban  tip koji se po svojim osobinama vidno razlikovao od drugih tipova merina. U našoj zemlji ove ovce korišćene su za sva tri smera proizvodnje, tj. za proizvodnju vune, mleka i mesa.

Mada spada u ovce srednje visine, ipak može se reći da je domaći merino bio malih širina, nežnog kostura, fine konstitucije, a uz to i male žive mere, jer je prosečna težina ovaca oko 42 kg, a ovnova oko 51 kg. To je bila posledica, pre svega, loše nege i ishrane podmlatka i parenja u bliskom krvnom srodstvu.

Negativni uslovi pod kojima je formiran naš merino uticali su i na prinos i na kvalitet njegove vune. Gustina vune ubrajala ga je među merino rase s najgušćom vunom, što je zajedno sa dobrom obraslošću grla vunom učinilo da se prosečna težina runa u ovaca kretala oko 4 kg, a u ovnova oko 5,5-6 kg. Finoća vlakna bila je ispod 20 mikrona.

Sposobnost za proizvodnju mleka bila je značajna karakteristika našeg merina. Tako u boljim uslovima ishrane i držanja ovce su davale i do 100 kg mleka u laktaciji.

Zbog izuzetno loših ekonomskih prilika u stočarskoj proizvodnji, a posebno u ovčarstvu, tokom dužeg niza godina, domaći merino je uništen i danas praktično više i ne postoji. Domaći merino ostavio je, praktično, upečatljiv trag u razvoju našeg ovčarstva jer se veoma mnogo koristio za ukrštanje sa različitim sojevima pramenke širom Jugoslavije i stvaranje brojnih meleza.

 

Literatura:

Ovčarstvo – tehnologija proizvodnje; Gutić Milenko, Milun Petrović, Snežana Bogosavljević-Bošković, Vladimir Kurćubić, Leka Mandić, Vladimir Dosković; Čačak, 2006.