Držanje konja na pašnjaku

 

Život na livadi je za konja bez sumnje idealan, najbliži prirodnom načinu života, ali to nije prihvatljivo za konje u intenzivnom treningu, mada su određene kombinacije moguće. Ustvari, čak i tamo gde je klima blaga, temperatura ne pada ispod nule, nema snega i trava je stalno zelena, konjima na pašnjacima je neophodna redovna kontrola i prehrana, naročito ako rade, zbog čega određeno vreme opet moraju da provedu u štali. Takav kombinovani način držanja bi, dakle, mogao biti prihvatljiv za konje koji trenutno ne rade, nisu u intenzivnom treningu ili rade povremeno, kao što je slučaj sa rekreativnim konjima - oni mogu neko vreme da provedu na livadi, da bi u određeno doba opet svi bili dovedeni u štalu gde će biti podvrgnuti čišćenju i timarenju a time i pregledu, dodavanju koncentrovanog dela obroka i spremanju za jahanje. Kombinovani smeštaj ima mnoge prednosti - životinje žive u prirodnim uslovima, svakodnevni rad im nije neophodan i ne traže toliko pažnje, brige i ulaganja kao grla koja stalno borave u štali. Iskustvo pokazuje i da se s njima mnogo lakše radi pošto se napolju oslobađaju viška energije, pa su daleko bolje skoncentrisana, mirnija i poslušnija kad im se jahač popne na leđa.

Kako se ne preporučuje duže ostavljanje konja na livadi bez kontrole i iznenadno hvatanje i teranje da rade, u kombinovanom držanju se insistira na određenim pravilima koje treba poštovati. Konje držane na livadi i preko noći, treba uvesti u štalu svako jutro, nahraniti ih, očistiti, proveriti da li je s njima sve u redu, pogledati u kakvom su im stanju dlaka, koža i kopita, utvrditi da li imaju posekotina, rana, spoljašnjih parazita ili simptoma neke infekcije i onda ih ponovo pustiti napolje ukoliko vlasnik nema nameru da jaše. U toku leta ovo je sasvim dovoljno, dok se za zimski period preporučuje da konj preko noći bude unutra, a danju napolju, čim završi s radom, pokriven ćebetom ukoliko je potrebno. Na livadi, naravno, treba omogućiti pristup svežoj vodi za piće. Idealno bi bilo da negde na livadi postoji tekuća voda, pošto su jezerca ili bare potpuno beskorisne -ne samo da je voda u njima prljava, već takva mesta pogoduju razmnožavanju komaraca i drugih insekata koji u letnjim mesecima napadaju konje. Ako izvora ili rečice nema (a obično je tako) rešenje problema snabdevanja vodom je u postavljanju dugih, čvrstih, ali ne predubokih pojilica, sa ravnim ivicama. Pojilice se mogu puniti crevom ili kofama, pri čemu se moraju svakodnevno prati, zbog čega je važno da imaju neku vrstu odvoda na zatvaranje, kako bi se mogle isprazniti i temeljno očistiti. Konstrukcija treba da bude postavljena na čvrstu podlogu od cigle ili betona tako da dno bude bar 15 do 30 santimetara udaljeno od tla, dovoljno daleko od drveća i ograde da se ne bi prebrzo prljala po vlažnom vremenu.

Livada može biti izdeljena električnom ogradom, koja se lako postavlja i veoma je efikasna - posle par blagih strujnih udara konji nauče da joj se ne približavaju. Problem se javlja kod onih bistrijih, koji dokuče da je zvuk koji baterije ispuštaju povezan sa peckanjem ograde, tako da je, čim zvuka nema, potpuno ignorišu. Drvene ograde su svakako poželjnije, naročito ako su masivne i čvrste, premda većina konja voli da ih gricka i tako postepeno uništava. Ipak, pašnjaci se najčešće pregrađuju žicom, koju treba dobro zategnuti između stubova. Žica, logično, ne predstavlja idealnu ogradu, pošto je konji mogu pokidati i povrediti se. Obično se postavljaju tri žice jedna iznad druge, mada je za ždrebad i ponije potrebna još koja, kako se ne bi provukli između njih. Donja žica bi morala da bude tridesetak santimetara iznad tla, da se ne bi dogodilo da konj zaglavi nogu. Bodljikava žica se ne sme koristiti ni kao najviša, osim za konje koji su ceo život proveli na ispustima i naučili da poštuju ogradu - tada se jedna može zategnuti petnaestak santimetara ispod najviše, obične žice, sa unutrašnje strane, kako bi se životinje obeshrabrile da ližu ogradu. Bez obzira na to kako su i od čega napravljene, ograde se moraju redovno proveravati i održavati u dobrom stanju.

Ulaz u padok, odnosno kapija, treba da bude čvrsta i da se dobro zatvara. Mora da stoji na jakim šarkama i bude obezbeđena bravom ili kukom koju konj ne može sam da podigne i otvori. Vezivanje kapije konopcem ili žicom predstavlja prilično nesiguran način zatvaranja i velik gubitak vremena i nerava. Ukoliko se padok nalazi u blizini puta, preporučljivo je na kapiju staviti i katanac.

Grla koja borave na ispustu i ne koriste se za rad obično nisu potkovana, mada nije loše ostaviti im potkovice na prednjim nogama. Kopita valja redovno pregledati, pošto na neravnom i tvrdom terenu lako dolazi do krzanja i pucanja, što može izazvati nepravilan rast i samim tim loš stav. Otprilike svakih osam nedelja potkivač treba da obreže i oblikuje kopita, što je naročito važno kada su u pitanju ždrebad.

 

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA