Autoimune bolesti nastaju kada antitela ili T-limfociti iz organizma deluju na sopstvene antigene
organizma (nenormalna reakcija imunološkog sistema). Organizam u tom slučaju počne da se ponaša “nenormalno” prema sopstvenim ćelijama i tkivima kao prema stranom telu što izaziva razne poremećaje u organizmu. Autoimune bolesti sa manifestacijom na koži su ređe i čine 1-2% dermatoza pasa i mačaka i lako su prepoznatljiva.

1.Pemfigus kompleks je grupa oboljenja koja se javlja kod pasa, mačaka i čoveka, a nastaju kao posledica stvaranja autoantitela na dezmozome.  Dezmozomi su proteini koji služe za međusobno povezivanje keratinocita i njihovi antigeni se nalaze na različitim mestima kao što su koža, mukokutani spojevi, sluzokoža usta, jednjak i vagina. Zbog njihovog oštećenja od strane autoantitela dolazi do stvaranja vezikula,pustula  ili bula na mestima gde su prisutni dezmozomi.

U grupu oboljenja pemfigus kompleks ubrajamo :

Pemfigus vulgaris,
Pemfigus foliaceus
Pemfigus vegetans,
Pemfigus eritematozus.

Pemfigus vulgaris je veoma težak oblik pemfigusa kod pasa i mačaka koji se manifestuje intraepidermalnim vezikulama i sekundarnim erozijama i ulceracijama na sluznici usta (mukokutani spojevi) i na delovima kože koja je izložena mehaničkim uticajima kao što je područje pazuha ili prepona. Kod ove forme pemfigusa kod pasa se ne razvijaju pustule. Obolele životinje mogu imati povišenu temperature, depresivne su i imaju smanjen apetit. Salivacija odn. slinjenje je često prisutno, naročito ako je zahvaćena sluzokoža usta.  Pemfigus vulgaris je teško oboljenje i ako se ne leči završava fatalno.

Pemfigus foliaceus je najčešća blaža forma pemfigusa kod pasa i mačaka, razvija se spontano ili kao štetna reakcija na lekove. Primarne lezije sastoje se od vezikula koje vrlo brzo prelaze u pustule, a nalaze se na nosu, ušima, oko očiju, na vratu, ventralnom delu trbuha,mekušima itd. Promene mogu biti generalizovane ili simetrične. Pustule lako pucaju pa nastaju ljuspe, kraste, alopecija i erozije.

Pemfigus eritematozus i pemfigus vegetans su blaže forme koje retko dovode do sistemskih promena.

Oblik pemfigusa u pasa koji ima nešto od pemfigus foliaceusa, pemfigus eritematosusa i pemfigus vegetansa,neki  veterinarski dermatopatolozi nazivaju “ Panepidermalni pustularni pemfigus” (podtip pemphigusa foliaceusa). Ovaj podtip je sličan pemphigus foliaceusu po tome što se lezije razvijaju u površnom epidermisu ali nisu ograničene na površini epidermisa i ne mogu se jasno odrediti neki kriterijumi kao kod pemphigus foliaceusa. Panepidermalni pustularni pemfigus se ređe javlja, a kod akitas pasa i čau-čaua postoji predispozicija za razvoj. Lezije su u vidu eritematoznih makula koje prate vezikulopusulozne lezije koje vremenom prelaze u proliferativne, ljuskaste i krustozne plakove i papule.

Dijagnoza svih formi pemfigusa postavlja se na osnovu anamneze, fizičkog pregleda i biopsije kože.  Terapija traje dugo i se sastoji u peroralnoj aplikaciji visokih doza glukokortikoida (prednizolon 2-6mg/kg za pse i 4-8mg/kg za mačke) . U nekim slučajevima terapija traje doživotno.

2. Bulozni pemfigoid

Bulozni pemfigoid je retko autoimuno oboljenj pasa i mačaka koje je uzrokovano autoantitelima protiv hemidesmozomalnih protein. Oboljenje se manifestuje vezikulobuloznim i ulceroznim oštećenjima kože i sluznice usta. Lezije se nalaze u usnoj duplji, na koži usana , na koži prepona i pazuha i na mukokutanim spojevima.  Vezikule lako prskaju usled čega nastaju erozije i ulceracije omeđene epidermalnim kolaretama. Dijagnoza bolesti i terapija su kao kod pemfigusa.

3. Sistemski lupus eritematozus

Sistemski lupus eritematozis je autoimuno, multiorgansko oboljenje pasa, ređe mačaka. Za ovo oboljenje postoji izvesna genetska predispozicija, a etiologija mu je multifaktorijalna i na nastanak bolesti utiču virusne infekcije, hormoni i UV zračenje. Kod ove bolesti poremećen je i ćelijski i humoralni imunitet, dolazi do vezivanja antigena i antitela, stvaranja imunih kompleksa i njihovog taloženja u raznim tkivima i koži što dovodi do raznih oštećenja. Sistemski znaci bolesti uključuju poliartritis, groznicu, anemiju, glomerulonefritis, perikarditis, miokarditis, pneumoniju, spleomegaliju, neurološke poremećaje i dr.  Promene na koži mogu biti lokalizovane ili generalizovane, a najčešće se nalaze na licu, ušnim školjkama i na distalnim delovima zadnjih ekstremiteta. Lezije na koži su eritem, depigmentacija, alopecija, vezikule, bule, seboreja, kraste, ulceri, hiperkeratoza šapa, sekundarna bakterijska piodermija, panikulitis, nazalni dermatitis i dr. Kod mačaka se veoma retko javlja sistemski lupus eritematozus. Tačna dijagnoza postavlja se biopsijom kože i dokazom antinuklearnih antitela. Prognoza bolesti je nepredvidiva. Inicijalna terapija podrazumeva upotrebu visokih doza glukokortikoida, a ako ne dođe do poboljšanja u terapiju se uključuju azatiopirin ili hlorambucil. Uz terapiju je potrebno izbegavati izlaganje sunčevim zracima. Uspeh lečenja je ograničen i privremen.

4. Diskoidni lupus eritematozus (lokalizovani kutani lupus eritematosis ili fotosenzibilni nazalni dermatitis)

 

 

9. Eritema multiforme

Eritema multiforme je retko i neuobičajeno, akutno oboljenje kože i/ili sluzokože pasa i mačaka koje se u početku manifestuje cirkularnim područjima eritema. Eritem se zatim gubi iz središta lezije pri čemu nastaju promene koje nalikuju streljačkim metama . Lezije mogu da budu varijabilne po izgledu tako da se mogu uočiti eritematozne makule, papule, urtike, vezikule, bule, erozije, ulkusi i serpiginozne eritematozne lezije. Promene se najčešće zapažaju na trupu i preponama ali se mogu proširiti po celom telu. Kod težih oblika mogu biti zahvaćene i sluznice, a neki teže oblike erythema multiforme nazivaju Stevens-Johnsonov sindrom.
Uzrok nastanka oboljenja nije u potpunosti razjašnjen ali se smatra da je reč o preosetljivosti i negativnoj reakciji na lekove, zatim  posledica lokalne ili sistemske infekcije ,oboljenja vezivnog tkiva i neoplazije, a često je uzrok nepoznat. Dijagnoza bolesti postavlja se na osnovu anamneze, kliničkog pregleda i biopsije kože.
Terapija podrazumeva uklanjanje primarnog uzroka koji je doveo do oboljenja nakon čega u blažim slučajevima bolesti dolazi do spontanog izlečenja. Kod težih oblika sprovodi se terapija glukokortikoidima u visokim dozama.

 

10. Alopecija areata

 

Alopecija areata je veoma retko oboljenje pasa i mačaka nepoznatog uzroka. Manifestuje se lokalnim gubitkom dlake, a lezije su ovalne, fokalne ili multifokalne bez znakova zapaljenja. Lezije se mogu zapaziti na bilo kom delu tela. Koža na ogolelim mestima izgleda potpuno zdrava,  kasnije može doći do hiperpigmentacije, a novoizrasla dlaka obično je svetlije boje. Dijagnoza se postavlja na osnovu biopsije kojom se isključuju razna oboljenja kože. Ne postoji adekvatna terapija za ovo oboljenje, a može doći do spontanog ozdravljenja.

Literatura:

M. Donald Mc Gavin., James F. Zachary., Grabarević Ž., specijalna veterinarska patologija, prema četvrtom američkom izdanju, Varaždin, 2008.