Lipicaner

Lipicaner Alternativno ime Lipicanac Zemlja porekla Slovenija Namena Konj za jahanje, laku vuču i cirkuske veštine

Lipicaneri (nem. Lipizzaner, slv. Lipicanci) su svetski poznata rasa slovenačkih konja, koji su odgojeni u kraju Lipica, Slovenija. Rasa je nastala 1580. godine u istom gradu u tadašnjoj Habzburškoj monarhiji.

Oko lipicanera se vodi rasprava sa Austrijom o njihovoj pripadnosti. 

 

Obeležja pasmine
Oblik tela lipicanca je oblika položenog četvorougla, a glava mu je izrazito suva s konveksnom pročeonom linijom i lepo savijenim i visoko nasađenim vratom. Leđa su mu duga, vrlo široka i jaka s kratkim, širokim spojem. Sapi su mišićave, okrugle i duge s visoko nasađenim repom. Ima prilično širok i dubok grudni koš i zaobljena rebra. Visokom hodu pogoduje duga lopatica i kratka podlaktica (odlika španskog konja). Noge su mu koščate i jake, a zglobovi vrlo razvijeni i široki sa čvstim tetivama i kopitima. Snažna i gusta struktura odlikuje kako grivu, tako i rep. Lipicaneri se ždrebe sa sivom bojom dlake koja u dobi od 8 do 10 godina postane potpuno bela. Nadaren je za španski korak (Španska kraljevska škola jahanja u Beču).

Istorija pasmine 

Temelj toj pasmini dali su slovenski kraški, španjolski i napolitanski, a kasnije i arapski konji. Zna se da su na području Lipice već u rimsko doba uzgajali snažne, brze i izdržljive konje.

Utemeljenje ergele u Lipici 

Ergelu je utemeljio austrijski nadvojvoda Karlo koji je tada bio regent za Štajersku, Korušku, Kranjsku, Istru i Trst. Lipicu je s pripadajućim posedima kupio od nadbiskupa Trsta. U ergeli je hteo uzgojiti dovoljno elegantnih, vučnih i jahačih konja za konjušnice u Gracu, gdje mu je bila rezidencija.

Tu su izgradili konjušnicu i uredili travnjake i pašnjake. U tu su svrhu dovozili zemlju iz brojnih kraških dolina, što je znatno promenilo i izgled toga kraja, koji je ubrzo i pošumljen. Radovi su dovršeni u pet godina, pa je već 1580. upravnik ergele Franc Jurko poručio nadvojvodi da je zagarantovan dalji i nesmetan razvoj ergele.

Prvi španski konji nabavljeni su već 1580., a potom su u godinama 1581., 1582. i 1584. kupljeni i konji iz Italije, koji su bili vrlo slični španskim. Španske su konje kupovali i kasnije. Osobito je značajna kupnja ždrepca Cordova 1701. Kupovani su i njemački konji (najpoznatiji je ždrebac Lipp) te danski konji, najviše iz kraljevske ergele Frederiksborg.

Tek su nakon toga osnovane vlastite krvne linije koje su se održale i do danas: Pluto, Neapolitano, Conversano, Maestoso, Favory. U Lipicu je dopremljeno i više arapskih konja, a vlastitu je krvnu liniju oblikovao 1816. kupljeni izvorni arapski konj Siglavy.

 

Širenje u druge zemlje 

Lipica je u svojoj istoriji izdržala nekoliko teških udaraca. Najpre su konji 1796. preseljeni u Mađarsku, a vraćeni su 1798. Potom su 1805. preseljeni u Đakovo i potom u Karad, da bi bili vraćeni 1807. Treći put preseljeni su 1809. u Mađarasku, u blizinu ergele Mesöhegyes, gdje su ostali punih šest godina.

Najteži udarac ergela je doživjela za Drugog svjetskog rata. Po kapitulaciji Italije, zauzeli su je Nemci i već u oktobru1943. preselili svih 179 konja u Hostoun u Češkoj. Tamo su bili i konji iz austrijske ergele Piber, iz bivše jugoslovenske kraljevske ergele Demir Kapija, iz bivše jugoslovenske arapske ergele Dušanovo kod Skoplja i iz Poljske ergele Janow.

Krajem rata svi su ti konji došli pod američko zapovedništvo. Amerikanci su deo konja i čitav arhiv predali Italiji, mnogo je konja otišlo u Piber. Lipica koja je pripala Jugoslaviji tek je 1947. dobila svega 11 konja. Ipak, kroz trideset godina uspeli su ondje obnoviti čitavu ergelu i ponovno doći do toga da poseduju predstavnike svih krvnih linija konja.

Današnje stanje u Lipici

Danas je u Lipici zastupljeno šest izvornih krvnih linija lipicanaca, koje su ondje bile i oblikovane. Začetnici su tih današnjih linija:

• Pluto - izvorni danski pastuh, sivac, oždrebljen 1765. u ergeli Frederiksborg.

• Neapolitano - izvorni napolitanski pastuv, riđan, oždrebljen 1790.

• Conversano - izvorni napolitanski pastuv, vranac, oždrebljen 1767.

• Maestoso - sivac, oždrebljen 1773. u ergeli Kladruby.

• Favory - plavkasti riđan, oždrebljen 1779. u ergeli Kladruby.

• Siglavy - sivac, izvorni arapski konj oždrebljen 1810.

Uz tih šest klasičnih linija lipicancanera, oblikovanih u Lipici, postoje još dve: hrvatska linija Tulipan i mađarska linija Incitato. Ove dve linije nisu zastupljene u Lipici.

Jednaku važnost kao što je oblikovanje linija pastuva pridaje se i oblikovanju rodova kobila. Sveukupno je oblikovano 18 rodova kobila, od čega ih je u Lipici zastupljeno 15.

Odgajivački standardi

Po odgajivačkim standardima Međunarodnog udruženja odgajivača Lipicanera (Lipizzan International Federation), Brisel, Belgija - lipicanski konji mogu biti registrovani u "Studbook"-u ako vode direktno poreklo od osam danas priznatih linija pastuva: Conversano, Favory, Incitato, Maestoso, Neapolitano, Pluto, Siglavy i Tulipan, zatim lipicanski konji koji vode poreklo od priplodnih pastuva koji su korišćeni u priplodu u ergeli [Lipica] u periodu od 1580. do 1915. godine, kao i lipicanski konji koji vode poreklo od familija kobila (mare families, tj. od rodova ženskih plotkinja koje su odgojene u tradicionalnom lipicanerskom odgoju) i koji se mogu i danas lako prepoznati i eksterno su u tipu rase Lipicaner.

Povremeno konji arapskog, andaluzijskog, luzitanijskog i kladrubijskog porekla mogu dobiti pedigre Lipicanera pod uslovom da su nastali ukrštanjem sa tradicionalno priznatim pastuvima ("Pastuvi začetnici rase").

Lipicaneri u popularnoj kulturi

Lipicanceri se često pojavljuju u raznim filmovima. Svojih „5 minuta slave“ su dobili u holivudskom filmu Crvena plima (engl. Crimson tide), gde se na zaprepašćenje poznavatelja, Denzel Vošingtoni Džin Hekman takođe svađaju oko njihovog porekla, samo da li su u pitanju bile Španija i Portugal, a ne Slovenija i Austrija.

U novim predlozima za slovenačku zastavu je i predlog sa trobojnicom i lipicanerom.

Lipicaneri su razlog nastanka stereotipa o „Bečkim konjušarima“.

 

Zanimiljivosti

Lipicaner  je jedan od motiva na slovenskim kovanicama eura.

Lipicanerovo ždrebe rađa se sasvim crno, a zatim beli, no ima mogućnosti da i ostane crno.

U slučaju da ždrebe i ostane crno ako mu je neko od predaka bio beo, opet su mogućnosti da njegovo ždebe bude belo.