Čišćenje i nega kopita

 

Čišćenje i nega kopita je posebno važan deo svakodnevne nege konja i počinje u najranijem uzrastu ždrebeta, budući da od toga zavisi normalan rast rožine i eventualno ispravljanje nepravilnosti u hodu. Kod ždrebadi kopita brzo rastu i rožina relativno brzo postaje sve jača i čvršća, zbog čega je neophodno da se već u uzrastu od mesec dana kopita pažljivo pregledaju i po potrebi obrezuju. To, naravno, treba da obavi osoba koja se dobro razume u posao. Kopita odraslih konja valja pregledati i po potrebi obrezati bar jednom mesečno, budući da se ne troše istom brzinom kod svih konja.

Po završetku treninga ili po povratku s ispusta, ali i pri izlasku iz štale, prljavština iz kopita se uklanja specijalnim nožem - euframerom. Ovom alatkom odstranjuju se zaglavljeni kamenčići, blato, stajsko đubre i druge vrste prljavštine. Konji se moraju držati na čistoj i suvoj prostirci, jer vlaga i amonijak iz mokraće nagrizaju rožinu.

Da bi se u toplim danima sprečilo preterano isušivanje kopita, tokom noći se u šupljine tabana može staviti vlažna ilovača pomešana s plevom ili, ukoliko je dostupna, goveđa balega. Ovaj postupak se preporučuje i par dana pre potkivanja, kako bi kopita bila mekša, obrada manje naporna, a potkivačev posao lakši. Naime, krta kopita pucaju. Da bi se to izbeglo, preporučljivo ih je jednom do dva puta nedeljno mazati neslanom svinjskom mašću, ili nekim od industrijskih preparata. To je najbolje uraditi nakon vraćanja u štalu, pranja i sušenja kopita, posle čega konji duži deo dana provode u štali. Kopita se ne smeju strugati nožem ili ribati peskom, pošto se tako može oštetiti rožina.

Da bi se zaštitili od povreda u radu po tvrdom terenu, što znači da bi se učinili upotebljivijim, konji se potkivaju. Generalno govoreći, grla koja imaju dobra, zdrava i jaka kopita, mogu raditi i bez potkovica. Ipak, neophodno im je s vremena na vreme obraditi kopita. Kako je teren na kome konji rade retko idealan, potkivanje je neophodno jer se na taj način kopito štiti od oštećenja, pucanja rožine i preteranog trošenja. Potkivanjem se kopito lišava neposrednog dodira sa zemljom, a samim tim i uticaja koji taj dodir na njega ima. To, međutim, povlači i negativne posledice: izostanak neposrednog pritiska na taban i žabicu ugrožava kopitni mehanizam, čime se usporava cirkulacija krvi i redukuje ishrana kopita. Osim toga, bez neposrednog dodira sa zemljom, kopito teško prima potrebnu vlagu.

Potkivanje i obrezivanje kopita je veština i zanat. Dobar potkivač može stručnim radom da ispravi mnoge nepravilnosti u hodu, kao što su, recimo, kresanje (sudaranje prednjih ili zadnjih nogu, odnosno udaranje zglobova kopitama), sustizanje (hvatanje prednjih kopita zadnjim), ili neravan hod prednjih nogu. S druge strane, loš i nestručan potkivač može uništiti ili poremetiti i najpravilniji i najsigurniji korak. Zato se konj uvek pažljivo posmatra pre i posle potkivanja, u mirovanju, hodu i kasu - procenjuje se njegov telesni sklop, stav i pokreti nogu, oblik i opterećenje kopita i položaj kopita prema putici, eventualno stara potkovica koja govori o kopitnom mehanizmu trenja, stupanja i oslanjanja.

Pri potkivanju se treba pridržavati načela da se kopito, pre pričvršćivanja potkovice, obrađuje onako kako to zahtevaju stav i građa nogu i samih kopita, pri čemu se potkovica podešava prema tako obrađenom kopitu, a ne kopito prema potkovici. Neadekvatno obrezivanje kopita često dovodi do neravnomernog opterećenja ili nepravilnog odnosa prema drugim delovima nogu, isto kao što i pokušaj ispravljanja postojeće nepravilnosti remeti već kompenzovan stav dovodeći često do ozbiljnih komplikacija i povreda koje su mnogo teže od prirodno neidealnog stava. To se, na primer, odnosi na pokušaj skidanja visokih peta na koje je konj uspeo da se navikne i u skladu sa tim prilagodi stavove - time se menja statika i opterećenje tabana što može da dovede do težih povreda suspenzornog aparata i zglobova.

Vrsta potkovica zavisi od rase i namene konja, one mogu biti napravljene od gvožđa, čelika ili aluminijuma, različitog oblika i težine u zavisnosti od upotrebe grla. Za potkivanje trkačkih konja koriste se lagane potkovice koje ne uvećavaju teret koji konj treba da nosi. Potkovice vučnih grla su lakše od potkovica za radne konje, koje su opet lakše od potkovica konja namenjenih prevozu teških tovara. Najduže traju čelične potkovice, koje su i najskuplje.

Jahaći konji najčešće se potkivaju ravnim potkovicama bez štulni, a vozni potkovicama sa štulnama, pri čemu se za konje za brzu vožnju u lakim kolima koriste lakše ploče. Najteže potkovice upotrebljavaju se za teške konje koji služe za vuču velikih tereta (hladnokrvnjake) i one obično s prednje strane imaju čelične hvatače - grifove. Da se konji zimi ne bi klizali, opet, potkivaju se potkovicama koje imaju oštre štulne - male dodatke, obično četvrtastog oblika, koji se po potrebi stavljaju i skidaju, a zavrću najčešće po dva na svaku potkovicu.

Konji koji se "krešu" dobijaju potkovicu sa spoljnim dužim i zaokrenutim krakom. Grla koja imaju strma prednja kopita potkivaju se obično polupotkovicama namenjenim zaštiti samo prednjeg dela, dok se životinjama s ispucalom rožinom stavljaju zatvorene potkovice.

Potkov se obnavlja svakih šest nedelja. Dve do tri noći pre potkivanja preporučljivo je umetnuti u taban vlažnu ilovaču pomešanu s plevom ili goveđu balegu, kako bi kopito omekšalo, a samim tim obrada i doterivanje bili lakše i bolje izvodljivi. Pri potkivanju se s konjem mora postupati oprezno i blago. Da bi se grlo na vreme naviklo na pregled kopita i potkivanje, još kao ždrebe treba da se navikne na podizanje nogu. Prilikom pregleda kopita kod ždrebadi preporučljivo je da se oprezno kucka po rožini, da bi lakše prihvatilo kovanje i zakucavanje eksera koje će kasnije uslediti.