(Corica infectiosa avium)

Zarazna korica ili kijavica je vrlo kontagiozno oboljenje gornjih disajnih puteva, uglavnom akutnog, ređe hroničnog toka, prouzrokovano sa Haemophylus gallinarum.

Etiologija.

Kao uzročni agens zarazne kijavice smatra se Haemophylus gallinarum (H. paragallinarum). Međutim, pored njega ne treba zanemariti ni uzročnike drugih bolesti, koji vrlo često deluju u zajednici sa Haemophylus gallinarum utičući nepovoljno na tok i intenzitet bolesti. Haemophvlus gallinarum. je slabo otporan u spoljašnjoj sredini, odnosno van domaćina. U živinarnicima, pri temperaturi od 18 do 24°C, ne preživi duže od 48 sati. Osetljiv je na gotovo sva dezinfekcijona sredstva.

Epizootiologija

Bolest se u jatima širi najčešće zagadeniem vode i hrane nosnim iscedkom obolelih životinja. U širenju bolesti značajnu ulogu igraju i jedinke koje su prebolele bolest  i postale kliconoše. Pored toga, oboljenje je uslovljeno i faktorima ambijenta kao što su hladnoća, loši higijensld uslovi, infektivne i parazitkse bolesti. Širenje bolesti je zavisno od patogenosti samih uzročnika, koja se pojačava pasažom kroz obolele.

Infekciji su podložni  kokoške, fazani, japanske prepelice i misirke, ali obole najčešće kokoške. Osetljive su sve kategorije, ali starije obole teže. Ćurke, plovke, golubovi i vrapci su otporni na eksperimentalnu infekciju.

Oboljenje nanosi značajne ekonomske gubitke zbog povećanja mortaliteta kod pilića i smanjenja nosivosti kokošaka. Nosivost pada oko 20%, a ukoliko se radi o mešanoj infekciji nosivost pada i znatno više.

Bolest se širi brzo, već 7-10 dana po pojavi prvih simptoma celo jato može da oboli. Obično je mortalitet nizak, a povećan je u slučajevima mešanih infekcija, posebno ukoliko su uključeni virusi zaraznog bronhitisa, mikoplazme i E. coli bakterije.

Klinička slika 

Inkubacija iznosi 1-3, ređe do 5 dana. Zarazna kijavica se obično javlja u jesen, tokom zime i ranog proleća.Prvi karakteristični znak oboljenja je seromukozni nosni i očni iscedak i edem lica. U težim slučajevima oboljenja zapaža se i jak konjunktivitis. Seromukozni eksudat u konjuktivalnoj kesi se u kasnijem toku bolesti, usiri i prouzrokuje izbočenje i slepljenje očnih kapaka,. Otok lica se spušta i na podbradnjake. Postoje smetnje u disanju, pri čemu se čuje krkljanje zbog nakupina eksudata u nosu, ždrelu, grkljanu i gornjim delovima dušnika. Teži oblik oboljenja je komplikovan infekcijom sa drugim mikroorganizmima, kada uglavnom poprima tok i oblik hroničnog respiratornog oboljenja. Oboljenje obično traje oko 10 dana, a teži oblik oko 3 nedelje.

Patomorfološki nalaz 

Obdukcioni nalaz karakteriše kataralno do fibrino-purulentno zapaljenje sluznice nosnih prohoda, infraorbitalnih sinusa i konjktiva. Zapaža se i potkožni edem u regiji lica i podbradnjaka. Gornji deo dušnika može da bude zahvaćen inflamatornim procesom, ali su niži delovi disajnih puteva i pluća zahvaćeni samo u slučaju komplikacije bolesti.

Nakupljanje velikih količina eksudata uzrokuje atrofiju i deformaciju kostiju glave, sa izbočinama u pravcu nosnih otvora i tvrdog nepca.

Dijagnoza

Dijagnoza bolesti se postavlja na osnovu kliničkih simptoma i izolacije uzročnika. Kulturelna izolacija uzročnika uspeva sa brissva iz infraorbitalnih sinusa obolelih pilića, zasejavanjem na krvni agar i specijalne podloge. Manja je mogućnost izolacije i sa sluznice dušnika i vazdušnih kesa. Preporučuje se uzorkovanje materijala tokom rane faze bolesgi i to u prvih sedam dana. Haemophvlus gallinarum se determiniše na osnovu morfoloških i bnohemijskih karakgeristika, i korišćenjem imunofluorescencije.

Biološki ogled sa inokulacijom eksudata ili suspenzije kulture u sinuse prijemčivih pilića je pozitivan ukoliko pilići obole nakon 1-3 dana. Međutim, ukoliko je u inokulumu bio mali broj uzročnika, inkubacija može da se produži na preko nedelju dana.

Diferencijalna dijagnoza 

Zaraznu kijavicu treba razlikovati od hroničnog respiratornog oboljenja, kolere, boginja, A-hipovitaminoze, i drugih bolesti kod kojih se razvijaju slični simptomi.

Profilaksa i terapija

U lečenju bolesti terapija se sprovodi na osnovu antibiograma. Veoma je korisno sprovoditi mere higijene ambijenta i sistema za pojenje i hranjenje.

(Clostridosis avium)

Kompleks enteritisa ptica ili živine uzrokovanih anaerobnim bakterijama iz roda Clostridium sačinjavaju dva entiteta: ulcerozni enteritis ili prepeličija bolest, uzrokovana sa Clostridium perfringens tip C., i nekrotični enteritis, uzrokovan sa  Clostridium perfringens tip A.

Epizootiologija

Na klostrilijalne infekcije osetljive su sve vrste i kategorije živine. Od ulceroznog enteritisa češće oboljevaju pilići, prepelice, fazani i jarebice gajeni u intenzivnom sistemu, pa i ostale ptice. Plovuše ne oboljevaju od prepeličije bolesti. Oboljeva najčešće podmladak, i to pilići i prepelice uzrasta 2-12 nedelja i ćurići uzrasta 3-8 nedelja. Bolest je kod pilića udružena ili izbija posle kokcidioze, zarazne anemije, ili stresnih stanja.

Bolest u jatu traje oko 3 nedelje, čak i 6-10 meseci. Mortalitet kod obole-lih pilića kreće se od 2% pa do najviše 12%, a posle lečenja svega 1- 5%. Najveći mortalitet zabeležen je kod prepelica 5-14 dana posle infe-kcije i može da iznosi i 100%. Od nekrotičnog enteritisa obole najčešće pilići i ćurići uzrasta 2-5 ili više nedelja (najčešće 18-25 dana), a retko odrasle kokoške i ćurke. Zaraza se za nedelju dana pro-širi u jatu. Mortalitet je obično najviši kod brojlera, i prosečno se kreće oko 10%, može da postigne i 12-15%, a tek za 14 dana se smanji na nivo tehnološkog.

Infekcija se širi horizontalnim putem, pri čemu je izmet glavni kontaminent okoline. Klostridije su ubikvitarni mikroorganizmi i čes-ti stanovnici digestivnog trakta živine. Nalaze se u prljavštini, prašini, larvama insekata. Zbog toga značajnu ulogu u izbijanju bolesti uglavnom imaju predisponirajući faktori: loši uslovi nege, prvenstveno kod živine gajene u intenzivnom sistemu, neredovno uklanjanje leševa iz živinarnika, loše sprovođenje mera dezinfekcije, loša ishrana i promena hrane. Posebnu predisponirajuću ulogu ima žderanje prostirke, sa posledičnim nepotpunim opstrukcijama digestivnog kanala, kao i ishrana zrnevljem žitarica bez dodatka peska i šljunka. Bolesti druge etiologije stvaraju pogodne uslove za razmnožavanje i patogeno delovanje klostridija. Poseban značaj se pridaje subkliničkoj kokcidiozi, ali ulogu mogu da imaju i Gamboro bolest i zarazna anemija pilića.

Poseban značaj u širenju i održavanju bolesti ima biološka karakteristika klostridija da stvaraju vrlo otporne spore, koje dugo preživljavaju nepovoljne uslove spoljašnje sredine, a otporne su i na većinu dezinficijenasa.

Klinička slika 

Trajanje inkubacije nije poznato. Klostridijalne enterotoksemije karakteriše naglo izbijanje bolesti i kratak, uglavnom akutan ili subakutan tok. Kod pilića se karakteriše depresijom, slabošću i anoreksijom. Konzumacija hrane kod pilića i ćurića smanji se i do 30%. Oboleli pilići su neveseli i izmetu može da se nađe veća ili manja količina krvi, a u kasnijem toku bolesti i krpice nekrotizovane sluznice.

Nekrotični enteritis se kod ćurića često javlja u vidu eksplozivne zaraze, sa profuznim prolivom. Oboleli ćurići ss sakupljaju u gomile i jako pijuču promenjenim glasom. Oboljenje obično traje 7-10 dana, a u pojedinim slučajevima jave se uginuća bez ikakvih prethodnih simptoma.

Kod obolelih gusaka primete se slični simptomi, depresija, ataksija, anoreksija, a ponekad i proliv sa ili bez prisustva krvi i krpica fibrina u izmetu.

Patomorfološki nalaz 

Na obdukciji pilića uginulih od prepeličije bolesti nađu se, u početnom stadijumu, promene tankog creva, cekuma i prednjih partija debelog creva, sa sitnim, okruglim i plitkim čirevima sa hemoragičnim rubom. Kasnije ovi ulceri konfluišu i produbljuju se, sve do seroze, kada mogu da uzrokuju i perforaciju creva, sa posledičnim peritonitisom. Jetra je promenjena, sa nekrotičnim ognjištima žućkaste do sive boje, različite veličine. Slezina je obično uvećana i hemoragična.

Nekrotični enteritis karakteriše zadebljanje zida tankog creva sa obimnim nekrotizacijama sluznice. Nekrotična područja su somotastog izgleda, a u nekim slučajevima, posebno u nižim partijama tankog creva lumen je ispunjen velikom količinom detritusa nekrotičnog epitela, često sa primesama krvi.

Kod gusaka je afektirana sluznica prednjih partija tankog creva, a nekada i čitav crevni kanal. Razvija se hemoragični, ali i ulcerozni i difteroidni enteritis. Karakterističan je istovremeni nalaz različitih oblika enteritisa u jednom jatu obolelih, kao i mešani oblici kod pojedinih gusaka. Svi parenhimatozni organi su hiperemični. Jetra je otečena, sa sitnim nekrotičnim žarištima po lobusima, ili nekrotičnim poljima po rubovima. Slezina je otečena, ponekad sa sitnim nekrotičnim ognjištima.

Dijagnoza

Klostridije mogu da se izoluju iz creva, jetre, slezine i krvi, i dokažu kulturelno ili imunofluorescencijom. Bacili klostridija mogu da se zapaze i pregledom bojenih razmaza sluznice creva ili klač-preparata nekrotičnih ognjišta iz jetre. Kolonije klostridija, inače, dobro rastu na odgovarajućim hranljivim, diferencijalnim i selsktivnim podlogama za anaerobe.

Inokulacija materijala u 5-7-odnevna embrionirana kokošija jaja uzrokuje za 48-72 sata uginuće embriona. Zametak je kongestiran, a žumančetna kesa nepromenjenog izgleda. Bojenjem razmaza žumančetne kese mogu da se ustanove bacili i spore. Dijagnoza može da se postavi i korišćenjem reakcije vezivanja komplementa i agar-gel imunodifuzione metode.

Diferencijalna dijagnoza

Ulcerozni enteritis treba razlikovati od kokcidioze, histomonoze, nekrotičnog enteritisa i hemoragi-čnog sindroma. Često kokcidioza prethodi ili je udružena sa ulceroznim eneteritisom, a promene u crevu su vrlo slične. Međutim, nalaz kod ulceroznog enteritisa može da razreši dilemu - promene u jetri i slezini, udružene sa ulceroznim promenama u crevu. Promene kod hemoragičnog sindroma - tačkasta krvavljenja po jetri i u crevu, slične su onima kod ulceroznog enteritisa, ali se bleda kostna srž i hemoragije u mišićima, koje su čsste kod hemo-ragičnog sindroma, kod ulceroznog enteritisa retko nađu.

Često se navodi da su ulcerozni i nekrotični enteritis usko vezani sindrom, ali patomorf'ološki nalaz ih razlikuje. Promene kod histomoniase su karakteristične, pa iako se javljaju  u crevima i u cekumima, lako se razlikuju ol ulceroznog enteritisa, a posebno kada se u njima nađu uzročnici.

Terapija se sprovodi hemioterapeuticima na osnovu antibiograma a profilaksa sanitarnim merama veterinarske medicine.

Literatura: dr Dušan B. Orlić, dr Miloš Kapetanov; BOLESTI ŽIVINE

(Infectius Clostridium Botulinum)

Botulizam je intoksikacija hranom koja je kontaminirana neurotoksinima bakterije Clostridium botulinum. Obolenje je opisano kod divljih ptica,  barskih ptica, domaćih plovuša i živine pri čemu dominiraju simptomi pareze i paralize.

Etiologija

Uzročnik bolesti je bakterija Clostridium botulinum koja proizvodi neurotoksine. To je anaerobna bakterija veoma raširena u prirodi. Rizična je ona hrana koja pruža povoljne uslove za rast i razmnožavanje bakterija a dostupna je za ptice i živinu. Ptice i živina su  osetljive na toksine tipa A i C koji se stvaraju na temperaturi od 22  do 37°C, a ne uništavaju ga želudačna kiselina, probavni fermenti ni sunčevo svetlo.

Epizootiologija

Zaraza je ustanovljena na svim kontinentima kod 69 vrsta ptica iz 21 porodice. Bolest se najčešće javlja kod domaćih i divljih plovuša koje žive na ribnjacima i okolnim kanalima i barama. Ptice se najčešće inficiraju uginulom ribom, ređe ribom ili mesom iz konzervi, leševima životinja, loše uskladištenim ribljim brašnom i toksinom inficiranih larvi nekih insekata. Kod nas je bolest ustanovljena 1999. godine, na jednom ribnjaku u Vojvodini, u intenzivnom uzgoju divljih pataka, pri čemu je uginulo oko 400 pataka iz čijih organa je izolovan Clostridium botulinum. Masovna uginuća pataka se dešavaju u SAD gde bolest ima i poseban naziv «western duck sickness». Bolest je ustvari intoksikacija pri čemu se endotoksini stvaraju u digestivnom traktu, crevima u koja se kolonizirao Clostridium botulinum.

Klinička slika

Inkubacija traje nekoliko sati do 2 dana. Simptomi bolesti se ispoljavaju paralizom mišića glave, glave vrata i ekstremiteta. Ptice  ne jedu, leže, tako što donji deo tela polože na tlo ili padnu na stranu, vrat je ispružen napred ili savijen u stranu ili prema leđima. Kod nekih se krila opuštena, oči zatvorene, membrana niktitans prolabira napolje, izražen proliv i na kraju nastaje uginuće za nekoliko sati do 2 dana.

Patomorfološki nalaz

Za ovu bolest postmortem nalaz obično je negativan. Ako je tok bolesti bio akutan ili subakutan najčešći nalaz je hemoragični enteritis sa hiperemijom mozga.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkih simptoma, izolacije uzročnika i dokazom toksina u biološkom ogledu na belim miševima ili zamorcu.

Profilaksa i terapija

Terapija je moguća pomoću specifičnog serumskog antitoksina tipa C i simptomatska, ali se ona ekonomski ne isplati.

Preventiva se svodi na pravilnu ishranu i adekvatno skladištenje hrane za ptice, kao i stalno sprovođenje mera DDD.

(Tuberculosis avium)

Tuberkuloza je zarazna, kontagiozna, pretežno hronična bolest, koja se po patomorfološkom supstratu svrstava u grupu specifičnih zapaljenja. Tuberkuloza je zoonoza.

Etiologija

Uzročnik tuberkuloze pernate živine je Mycobactertum avium. koji je patogen za kokoške, ćurke, biserke, golubove, fazane a izuzetno i za neke vodene ptice. Međutim, tuberkuloza papagaja dovodi se u vezu sa humanim tipopi tuberkuloze, a tuberkuloza kanarinaca sa uzročnikom tuberkuloze sisara. Isto tako, potrebno je istaći da je Mycobacterium avium patogen za svinje, goveda, rede za ovce, koze i konje, u kojih izaziva veoma blage promene.

Uzročnik bolesti  Mycobactertum avium je u odnosu na druge mikobakterije otporniji na antimikrobne lekove i mnoge dezinficijense. Međugim, mikroorganizme nezaštićene organskom materijom direktna sunčeva svetlost brzo ubija.

S obzirom na alimentarni put infekcije, tuberkulozni proces počinje u lamini propriji sluznice creva u kojoj dolazi do primarnih lezija, a odatle uzroćnici prodiru u krvotok izazivajući bakterijemiju, dovodeći do generalizacije procesa sa posledičnim stvaranjem čvorića i čvorova na unutrašnjim organima.

Epizootiologija

Infekcija sa Mycobactertum avium se, među domaćom živinom, najčešće sreće kod kokošaka, plovki, gusaka i ćuraka, dok je kod drugih relativno retka. Među divljim pticama, česta je kod fazana. Oboljenje se najčešće javlja kod starijih jedinki, ne zbog veće uzrasne sklonosti na infekciju, već zbog duže ekspozicije i dugog inkubacionog perioda.

Tuberkuloza živine, namenjene za priplod, tov ili druge svrhe, često se ne otkrije na vreme, pa postoji mogućnost da se inficiraju i druge zdrave životinje u jatu Mortalitet uglavnom nije značajan, ali su ekonomski gubici zbog slabog prirasta i smanjenja nosivosti značajni. Ako se tome doda da može da dođe i do infekcije ljudi, onda se značaj tuberkuloze, kao zoonoze, još više povećava i ako se oboljenje kod ljudi javlja veoma retko.

Izvor infekcije je obolela živina, koja bacile izlučuje izmetom (lezije u crevima, jetri i žučnoj bešici) i eventualno iz respiratornog trakta (posebno ako je zahvaćena traheja). Od najvećeg značaja za infekciju su kontaminirana prašina i prostir-ka. Tuberkuloza, među živinom, može da se širi i žderanjem leševa i kanibalizmom. Bacile prenose ljudi na cipelama. Značajno je širenje di-vljim pticama, a i svinje se pominju kao potencijalni izvor infekcije.

Klinička slika 

Oboljenje je obično progresivnog toka, a može da bude prolongirano nedeljama i mesecima pre uginuća. Obolela živina najčešće ne ispoljava klincčke simptome, eventualno u nekim slučajevima uočljiva je letargija. Iako   je    apetit,    očuvan   javlja   se mršavljenje sa izrazitom atrofijom grudne   muskulature,   tako   da   grudna kost prominira. Kresta je . bleda i "uvelog" izgleda. Nekada se javi   uporan   proliv.   Lokomotorni poremećaji    mogu    da    se    jave    kod tuberkuloze kostiju.

Nekada dođe do . iznenadnog    uginuća     životinja    u dobroj   kondiciji,   zbog   iskrvarenja usled    rupture    jetre    ili    slezine izazvane tuberkuloznim promenama.

Patomorfološki nalaz

Infekcija nastaje preko digestivnog trakta, pa se promene prvo razvijaju u crevima, u lamini propriji, i tuberkuli prodiru u mišićni sloj sve do subseroze. Obično su diseminovani, oko njih se stvaraju i "resorptivni čvorići" usled limfogenog širenja mikobakterija, kada nastaju i veći konglomerati. Tuberkuli su na preseku sivo-žute boje, kazeifikovani, često i sa šupljinama, koje komuniciraju sa lumenom creva. Karakteristika kazeozne nekroze je da je izrazito suva.

Iz primarnog ognjišta dolazi do protrahirane generalizacije, sa razvojem tuberkula u jetri, plućima (retko kod kokošaka, ali gotovo redovno kod plovuša), srcu, bubrezima, polnim i drugim organima.

Promene se u 90% slučajeva otkriju u U vidu su žućkastih čvorića i čvorova, veličine zrna graška do pasulja, sa centralnom kazeifika-cijom, kao i tendencijom konfluisanja. Najčešće se nalaze u predelu femoro-tibiotarzalnog i tibiotarzalnog i tarzometatarzalnog zgloba, a najlakše uočavaju ako se kost preseče uzdužno.

Jetra i slezina su u slučaju promena povećane. Ukoliko dođe do njihove rupture u telesnoj duplji se nađe krv.

Promene se u jetri nađu u 95% slučajeva, u slezini u 90%, u digestivnom kanalu u 80%, plućima u 40% i bubrezima u oko 10% slučajeva tuberkuloze.

Za procenu starosti tuberkuloznog procesa, koriste se podaci o veličini tuberkula, njihovom izgledu i građi, regresivnim promenama (kazeifikacija, kalcifikacija), proširenosti promena i procesu vezivno tkivne inkapsulacije. Smatra se da je, kod sisara, za nastanak makroskopski vidljivog čvorića, veličine zrna prosa i nešto većeg, potrebno 25 do 30 dana. Između 30. i 40. dana razvija se početna centralna kazeifikacija tuberkula, a distrofična kalcifikacija počinje sa najmanje 50 dana. Rast tuberkula je dosta spor, tako da za 40-50 dana može da bude veličine semena konoplje i za 75 dana kao lešnik. Računa se da kod živine ovakve promene nastaju nešto kasnije, odnosno da je njihov morfogenezni tok duži za još oko 10 dana, tek makroskopski vidljive promene nastaju za 30 do 40 dana.

Dijagnoza

Bacili tuberkuloze se lako otkriju, u velikom broju, u razmazima tuberkula  posebno u "svežim" tuberkulima i onima iz kostne srži. Ukoliko je broj bacila mali može da se koristi i zasejavanje materjala na kulture ili veštačka infekcija osetljivih pilića.

Za alergološku dijagnostiku tuberkuloze živine koristi se intradermalni test tuberkulinizacije. Ubrizgava se u podbradnjak, a reakcija se očitava posle 48 sati. Pozitivna reakcija je lako uočljiva  na mesgu aplikacije razvije se otok u vidu malog čvorića, ili velikog edema, koji može da se proširi na drugi podbradnjak i potkožno u vrat. Kod mladih pilića, kao mesto aplikacije može da se koristi i kresta, mada u tom slučaju rezultati nisu apsolutno pouzdani.

Tuberkulinska proba izvedena u podbradnjak ćuraka je manje pouzdana, nego kod kokošaka. Aplikacija u krilni nabor preporučuje se kao efikasnija, ali se još uvek nije pokazala dobrom kao kod kokošaka.

Kod plovki i paunova aplikacija tuberkulina može da se obavi u gole delove kože, ali je pouzdanost nedovoljna, a tumačenje rezultata otežano. Test sa aplikacijom u plovne kožice plovuša nije dovoljno osetljiv i često podleže komplikacijama u vidu infekcija na mestu inokulacije.

Kod fazana tuberkulinski test može da se izvede na dva načina. Prvi način je aplikacija tuberkulina,  u kožu donjeg očnog kapka. Kao pozitivan rezultat smatra se razvoj uočljivog otoka nakon 48 sati. Alternativna metoda je aplikacija tuberkulina u grudnu muskulaturu, a reakcija se prosuđuje posle 6 do 10 sati. Inficirani fazani pokazuju znake depresije i izdvajaju se iz jata, a mogući su i slučajevi naglog uginuća. Kod neinficiranih jedinki test ne može da uzrokuje pojavu kliničkih znakova.

Kod oko 80% jedinki pozitivnih na tuberkulinski test, na obdukciji se ustanove vidljive patomorfološke promene.

Test aglutinacije, sa korišćenjem pune krvi, je jednostavan za izvođenje i daje brzo rezultat. Međutim, nije dovoljno specifičan i može da daje lažno pozitivnu reakciju. ELISA postupak je osetljiv i pouzdan za primenu.

Tuberkuloza živine se ne leči, zaraza se suzbija stemping-aut metodom. Profilaksa se sprovodi opštim sanitarnim merama veterinarske medicine.