(Morbus lienis marmorei)

 

Bolest mramoraste slezine je virusna zarazna bolest koja se manifestuje u vidu nekroze slezine i edema pluća kod fazana u intenzivnom uzgoju.

 

Etiologija

Izazivač bolesti mramoraste slezine je avijarni Adenovirus grupe II. Virus je veoma otporan u spoljašnjoj sredini. Virusi preživljavaju zagrevanje na 65°C 1h, ali ih uništava temperatura 70°C 1h. Virus karakteriše varijabilnost virulencije, pa tako postoje visoko virulentni i avirulentni adenovirusi.

Virusi rastu na ćurećim ćelijskim linijama limfoblasta B, dobijenim od tumora Marekove bolesti, MDCT-RP19 ćelijske linije. Virusi takođe rastu i u leukocitima periferne krvi ćuraka.

 

Epizootiologija

Bolest mramorisane slezine utvrđena je kod fazana u odgoju širom sveta. U prirodnim uslovima, oboljevaju ptice u uzrastu 3-8 meseci, ali je eksperimentalno reprodukovana kod odrasnih fazana. Infekcija, na koju ukazuje prisustvo antitela, približava se vrednosti 100%. Antigen je pristan u slezini, jetri, plućima, kostnoj srži i bubregu, ali suprotno od hemoragičnog enteritisa ćuraka nema ga u crevima. Burzektomija štiti od bolesti, i postoji starosna rezistencija – manje od 6 nedelja, koja nije u vezi sa prisustvom maternalnih antitela. Ovo ukazuje na značaj B-limfocita u patologiji bolesti. T-limfociti su važni za kontrolu bolesti. Infekcija MSD slabi oba tipa odgovora – humoralni i ćelijski. Naglašeniji je uticaj na humoralni odgovor i efekti traju nekoliko nedelja.

 

Klinička slika

Ptice se često nađu mrtve, a takođe se mogu uočiti depresija, slabost, iscedak iz nosnih otvora i dispnoja. Mortalitet se kreće u rasponu 2-20%, do uginuća najčešće dolazi za 10-14 dana, ali ptice mogu da uginu i za nekoliko nedelja.

 

Patomorofološki nalaz

Karakteristične makroskopske promene su na slezini i plućima. Slezine uginulih fazana obično su uvećane i išarane ili mramorisane. U prirodnim uslovima, na plućima je prisutna kongestija i edem pa se smatra da je uzrok uginuća asfiksija. Nasuprot THEV, nema krvarenja ili lezija u crevima. Težina slezine značajno je povećana između 6-10 dana. Histološke promene u slezini slične su promenama kod hemoragičnog enteritisa ćuraka. Obično se uočavaju nekroza slezine i brojne velike intranuklearne inkluzije. Nekroza može biti prisutna i u plućima.

 

Profilaksa i terapija

Ne postoji efikasna terapija za ovo obolenje. Mere opšte zoohigijene i visok nivo biosigurnosti doprineće kontroli širenja zaraze.

 

Literatura: dr Dušan B. Orlić, dr Miloš Kapetanov; BOLESTI ŽIVINE

(Egg drop syndrome)

 

Sindrom pada nosivosti (Adenovirosis) je infektivno oboljenje kokošaka. koje se pored smanjene nosivosti karakteriše i nošeniem jaja sa mekom liuskom i jaja bez ljuske.

 

Etiologija

Virus sindroma pada nosivosti (EDS) je tipičan adenovirus grupe III. Osim što aglutiniše eritrocite kokoši, ćurke, patke, guske, goluba i pauna, virus ne aglutiniše eritrocite velikog broja sisara. Virus poseduje Ag delimično sličan grupi I adenovirusa.

Dosada je utvrđen samo jedan serotip virusa EDS, a analizom restriktivne endonukleaze utvrđena su tri genotipa. Jedan genotip odgovara izolatima iz kokošaka u Evropi u periodu od 11 godina. Drugom pripadaju izolati iz pataka u UK, a trećem iz kokošaka u Australiji obolelih od EDS.

Virus EDS daje visoke titre na kulturama bubrega patke, jetri embriona patke ili fibroblastima embriona i na jetri pilećeg embriona. Nešto slabije virus raste na kuluri ćelija kokošijeg bubrega, a slabo na fibroblastima pilećeg embriona. Na ćurećim ćelijama raste slabo, a na velikom broju ćelija sisara ne raste. U visokom titru raste na različitim ćelijama gusaka.

Virus vrlo dobro raste na embrioniranim SPF pačijim ili guščijim jajima, i ona su najbolji sistem za proizvodnju Ag za vakcine ili hemaglutinine, pošto se dobijaju titri 1/16000-1/32000.

 

Epizootiologija i patogeneza

U poređenju sa drugim adenovirusima, virus EDS kod kokošaka se ponaša jedinstveno. Nakon inicijalnog ulaska kroz nosnu ili gastrointestinalnu sluznicu, nakon lokalne virusne replikacije nastaje prolazna viremija. Principijelno mesto replikacije virusa je uterus, a replikacija se u manjem stepenu odvija i u drugim delovima reproduktivnog trakta.

Ako je inficiran embrion, ili se pile inficira pre postizanja polne zrelosti, virus ostaje latentan do polnog sazrevanja. Na taj način osigurava se prenošenje virusa na sledeću generaciju, jer će virus biti prisutan u i na jajima do 3 nedelje. Virus se izlučuje preko kloake i nastaje u jajovodu. Za razliku od drugih adenovirusa, virus EDS ne potiče iz gastrointestinalnog trakta, pošto se u njemu minimalno replikuje.

Na infekciju su prijemčive kokoške svih uzrasta i linija, iako postoje razlike u odgovoru na infekciju. Pri eksperimentalnom inficiranju dve linije nosilja za smeđa jaja i jedna linija nosilja belih jaja, linija belih jaja pokazala je izraženiju depresiju nošenja jaja u odnosu na linije za smeđa jaja. Međutim, kod linija za smeđa jaja bilo je više snešenih jaja sa defektima ljuske.

Informacije o patogenezi virusa EDS kod plovuša su oskudne, ali prema dostupnim podacima virus se ponaša kao konvencionalni adenovirus. Plovuše su često inficirane virusom EDS.

Prepelice su prijemčive na virus i kod njih se razvijaju klasični klinički znaci. Iako se ćurke i fazani mogu eksperimentalno inficirati, nisu uočeni znaci bolesti. Biserke mogu d se inficiraju prirodno, i kod njih se razvijaju tipični znaci.

Virus sindroma pada nosivosti vezan je za tri sindroma. Klasična forma je utvrđena kada se primarno inficiralo roditeljsko jato. Pilići koji se izlegu od ovih roditelja ostali su zdravi su i nisu stvarali At do postizanja polne zrelosti. U nekom periodu između pronošenja i pika nosivosti, došlo je do nošenja abnormalnih jaja, a ptice su stvarale At. Ova infekcija verovatno je inicijalno nastala nakon upotrebe vakcine dobijene na kulturi ćelija pataka u kojima je bio latentan virus EDS. Infekcija se otada iskorenjuje iz primarnog roditeljskog jata kokošaka. Međutim, virus je neposredno zatim inficirao komercijalno jato nosilja i postao endemski u nekim oblastima. Ovo je prvenstveno zbog prisustva virusa na spoljašnosti jaja, što je dovelo do kontaminacije tacni i kolica. U mnogim slučajevima, ova oprema nije adekvatno očišćena ili dezinfikovana pre vraćanja iz prostorija za pakovanje jaja za potrebe drugih farmi po slučajnom metodu. Infekcija takođe može da se prenese iz jednog jata u drugo jato preko ljudi koji nadziru rad i radnika koji servisiraju opremu.

Treća kategorija predstavljena je sporadičnom pojavom EDS. Sporadično se EDS javlja kada kokoške dođu u kontakt sa domaćim ili divljim vodenim pticama. Kontakt može da bude direktan ili preko kontaminisane vode za piće. Ovakvo pojavljivanje bolesti su samoograničavajuće, osim ako se infekcija proširi na druga jata, kada bolest postaje fokus endemske infekcije.

 

Klinička slika

Prvi znak infekcije je gubitak boje ljuske kod pigmentisanih jaja. Ubrzo nakon toga pojavljuju se jaja tanke ljuske, meke ljuske ili jaja bez ljuske. Jaja tanke ljuske često su rapavog izgleda kao posuta peskom ili na jednom kraju granulisano rapava. Ako se isključe očigledno defektna jaja, nema uticaja na oplođenost i leženje. Opisana je i pojava malih jaja i vodenastog belanca.

Ako bolest nastane kao rezultat reaktivacije latentnog virusa, nosivost se smanjuje za približno 40%, obično kada jato ulazi u fazu pronošenja i u periodu nosivosti između 50% i pika nosivosti. Nosivost se ne vraća na tehnološki nivo sledećih 4-10 nedelja, i često kasnije u nošenju dolazi do kompenzacije, što ima za rezultat sveukupan gubitak jaja u količini 10-16 jaja po koki.

Ako se koke inficiraju u peridu nošenja lateralno, klinička slika može biti drugačija jer transmisija virusa može biti veoma spora, posebno kod ptica u kavezima. Slaba nosivost može biti pre utvrđena nego izražen pad nosivosti. Pažljivom inpekcijom uočava se da samo koke u nekoliko kaveza nose abnormalna jaja u bilo kom posmatranom vremenu. Na brzinu širenja utiče više faktora, kao što su broj inicijalno inficiranih jedinki i pozicija kaveza sa inficiranim jedinkama u odnosu na smer uređaja za sakupljanje jaja, razdeljivanje hrane i izđubravanje.

Inficirane ptice odaju izgled zdravih jedinki. Zapaža se inapetenca, pasivnost i usporenost.Zapažena je i prolazna dijareja, ali se verovatno radi o eksudatu iz jajovoda.

 

Patomorfološki nalaz

Kod ovog oboljenja zapažene su i promene na jetri u vidu hepatitisa sa infiltratima limfocita i fibroblasta u predelu v. portae. U citoplazmi jetrinih ćelija mogu se naći masne vakuole i eozinofilne intranuklearne inkluzije. U težim slučajevima, pored navedenih nalaza, zapažaju se distrofične promene sa infiltratima heterofila. U nekim slučajevima zapažaju se i veća područja fibrinoidne distrofije (nekroze) sa granulomatoznom reakcijom i niilijarnom hiperplazijom.

 

Dijagnoza

Ako se ptice vertikalno inficiraju, stvaranje antitela izostaje do postizanja polne zrelosti. Zato, za potvrdu da je roditeljsko jato slobodno od vertikalno prenetog virusa, testiranje ne treba raditi pre 32 nedelje starosti. U odsustvu kliničkih znakova, selekcija korektnih jedinki kao uzorka predstavlja problem. U slučaju da su ptice smeštene u kavezima, problem može da se reši na taj način što se odabira kavez u kom su prisutna deformisana i promenjena jaja. Testiranjem svih ptica u kavezu, kog nekih će se utvrditi At i moguće i virus. Uterus je organ izbora za histologiju, imunohemiju ili izolaciju virusa, ali patognomonične lezije i virusni Ag prisutni su samo kratko vreme. Kada se sakuplja krv za serologiju, trebalo bi uzimati krv iz onih kaveza u kojima se najduže nose defektna jaja. Ako se koke drže na prostirci, problem je mnogo teži. Za izolaciju virusa ili detekciju Ag ili lezija, najjednostavniji metod je defektna jaja davati kao hranu kokama koje nemaju At držanim u individualnim kavezima. Jaja koja snesu ove koke treba svakodnevno pegledati, a testiranje se radi kada koka snese abnormalno jaje. U nekim slučajevima uspešno je bilo ispitivanje kloakalnih briseva uzetih od slučajno izabranih koka.

 

Serološki testovi

Metod izbora je heminhibicija (HI). Razblaženje 1/10 seruma u jednakoj zapremini se meša sa rastvorom koji sadrži hemaglutinujuće jedinice Ag. Mikstura se ostavi 15 minuta da reaguje na sobnoj temperaturi, a zatim se doda zapremina 0,8% suspenzije eritrocita živine. Mogu se raditi i drugi testovi, kao što su ELISA i serumneutralizacija, ali je HI brza, tačna i nije skupa.

 

Izolacija virusa

Pravi se 10% suspenzija od uterusa i supernatant se inokuliše na ćelijsku kulturu ili embrionirana pačija jaja. Odgovarajuće ćelije, po redosledu, su pačije ćelije, ćelije jetre pilećeg embriona ili ćelije bubrega pileta. Nakon nokulacije neophodno je minimalno 14 dana inkubacije (jedna slepa pasaža). Ako dođe do degeneracije ćelija, supernatant treba proveriti na prisustvo hemaglutinina, koristeći 0,8% suspenziju eritrocita živine. Ako dođe do aglutinacije, izolat se potvrđuje HI sa specifičnim antiserumom.

 

Detekcija antigena

Antigen se može detektovati u uterusu, u toku nošenja defektnih jaja, pomoću tehnika imunofluorescencije na zamrznutim isečcima, ili sa avidin-biotin-peroksidazom na isečcima tkiva fiksiranim formalinom. Može da se koristi i in situ hibridizacija.

 

Kontrola

Osnovni roditeljski materijal treba a je slobodan od infekcije, i mnoge organizacije roditelja su slobodne na svim nivoima. Obzirom da se virus EDS prenosi vertikalno i da ptice ne stvaraju antitela pre polne zrelosti, potvrda o slobodnom statusu od vertikalno prenetog virusa nije moguća dok jato ne pronese izvestan broj nedelja. Test HI je zadovoljavajuć, ali vreme testiranja krvi različito je u zavisnosti od tipa roditelja. Za roditelje brojlera, prihvatljivo je da se krv uzima sa 30 nedelja, iako je 35 nedelja izabrano u programima eradikacije kako bi se obezbedila sigurnosna granica. Pošto postoje teški ekonomske posledice bolesti i virus se teško isključuje mnogi proizvođači komercijalnih jaja rutinski vakcinišu jata komercijalnim inaktivisanim vakcinama koje su vrlo efikasne za kontrolu bolesti kada se pravilno primene. Neuspeh vakcinacije u zaštiti posledica je loše tehnike vakcinacije.

 

Terapija i profilaksa.

U profilaksi bolesti upotrebljavaju se, izmedju ostalog, i inaktivisane vakcine u cilju preveniranja bolesti. I u nas se upotrebljava vakcina koja se aplikuie i/m pre prenošenja u starosti izmedju 14-18. nedelje.

Ne postoji efikasna terapija. Preporučuje se davanje udarnih doza vitamina uz povećanje procenta belančevina. Od esencijalnih aminokiselina potrebno je davati veće količine lizina, metionina. cistina, a u cilju zaštite jetre hrani dodavati betain, holin, vitamina B i E vitamin. Zbog poremećaja formiranja ljuske jajeta treba voditi računa o potrebama nosilja u kalcijumu.

 

Literatura: dr Dušan B. Orlić, dr Miloš Kapetanov; BOLESTI ŽIVINE

(Enteritis hemorrhagica meleagridis)

Hemoragični enteritis ćuraka je virusno obolenje sa akutnim tokom,koje se karakteriše dispepsijom,krvarenjem u lumen creva i iznenadnim uginućem.

 

Etiologija

Hemoragični enteritis ćuraka je prouzrokovan avijarnim Adenovirusom grupe II. Virus je veoma otporan u spoljašnjoj sredini. Virusi preživljavaju zagrevanje na 65°C 1h, ali ih uništava temperatura 70°C 1h. Virus karakteriše varijabilnost virulencije, pa tako postoje visoko virulentni i avirulentni adenovirusi.

Virusi rastu na ćurećim ćelijskim linijama limfoblasta B, dobijenim od tumora Marekove bolesti, MDCT-RP19 ćelijske linije. Virusi takođe rastu i u leukocitima periferne krvi ćuraka.

 

Epizootiologija

Virus hemoragičng enteritisa ćuraka je široko rasprostanjen u svetu. Ispitivanja antitela pokazala su da je velik procenat odraslih domaćih ćurki inficiran, iako ispitivanja divljih ćuraka nisu dala pozitivne rezultate. Biserke i psitacine mogu prirodno da se inficiraju. Ostale galinaceae kao što su paun i prepelice mogu da se inficiraju sa razvojem lezija, ali nema podataka o uginuću. Serološka ispitivanja 42 vrste divljih ptica ukazuju da sem Galliformes, nema drugih rezervoara.

Hemoragični enteritis ćuraka obično se javlja kod ćuraka uzrasta 6-11 nedelja, iako je opisan slučaj oboljenja kod ženki ćuraka starih 2,5 nedelje. Ćurke mlađe od 13 dana su rezistentne na infekciju u odsustvu maternalnih antitela, pretpostavlja se zbog toga što target ćelije nisu adekvatno zrele. Ne postoji gornja starosna granica rezistencije na infekciju.

Prenošenje je fekalno-oralno. Virus je prisutan u fecesu nekoliko nedelja, a moguća su kasnija eksplozivna izlučivanja pri izostanku lokalnog imuniteta. Virus je veoma otporan i lako se prenosi sa jedne na drugu farmu preko ljudi. Infekcija može da se pojavi i u narednom jatu u istom objektu, osim ako se preduzme veoma pažljivo i temeljno čišćenje i dezinfekcija. Nema dokaza o preošenju virusa preko jaja.

Virus se inicijalno umnožava u limfoidnim ćelijama crevnog trakta i burze Fabricii. Može se utvrditi 1 dan nakon infekcije, pik dostiže 4-7 dana, i može se detektovati do 15 dana u crevnom traktu. Iz burze se može izolovati 2-7 dana, u plazmi je virus prisutan od 2.dana, a u leukocitima krvi mogu se utvrditi replikati virusa od 3-18 dana. Slezina je glavno mesto virusne replikacije. antigen se u slezini može detektovatiod 2 dana, maksimalne vrednosti dostiže 6 dana, a 18 dana ne može se više detektovati. Pojava apoptoze nije ograničena na inficirane ćelije. Uloga apoptoze u patogenezi virusa hemoragičnog enteritisa ćuraka nije jasna, a može biti uzrok imunosupresije.

 

Klinička slika

U veštačkim uslovima, period inkubacije iznosi 5-6 dana, nakon oralne infekcije. U slučajevima prirodne infekcije, praktično se sve jedinke infciraju, kako pokazuje razvoj antitela. Mortalitet se kreće od 0% do preko 60%, prosečno 10-15%.

Klasično, bolest se pojavljuje iznenada. Ptice pokazuju znake depresije, u izmetu se nalaze primese krvi, i mogu da uginu iznenada. Do uginuća obično dolazi unutar 24h od pojave prvih znakova bolesti, ili se jedinka oporavlja. Znaci bolesti u jatu traju prosečno 6-10 dana. Bolest izazvana manje virulentnim sojevima manje je burna. Svi sojevi, uključujući i one koji su ranije smatrani apatogenim, su imunosupresivni. Stoga, infekcija virusom hemoragičnog enteritisa ćuraka, otvara put bolestima kao što su paramyxovirusi tip II, Chlamydia, Staphylococcus i E.coli.

Kod ćuraka se razvija klinička slika slična sindromu pada nosivosti, sa gubitkom boje ljuske, pojavom jaja tanke ljuske i bez ljuske, što je u vezi sa serokonverzijom virusa hemoragičnog enteritisa ćuraka. Ptice su naizgled bile zdrave.

 

Patomorofološki nalaz

Ptice koje uginu od hemoragičnog enteritisa ćuraka često su blede usled gubitka krvi. Na iznenadno uginuće ukazuje nalaz hrane u voljci i dobra kondicija leša. Tanka creva obično su otečena, uvećana, uočava se kongestija sluznice i lumen ispunjen krvlju i hranom. U nekim slučajevima može biti prisutna žuta fibrinonekrotična membrana. Lezije više prominiraju u proksimalnom delu tankih creva. Ako se bolesne jedinke žrtvuju, nalazi se uvećana slezina, krta i mramorisana ili prošarana. U slučaju obdukcije uginulih ptica, slezine su manje a prošaran izgled je manje uočljiv.

Zapažaju se teška kongestija crevne mukoze, degeneracija i sloughing viloznog epitela i krvarenja vrhova resica. Zapaža se da su krvni sudovi u lamina propria intaktni a eritrociti izlaze iz krvnih sudova dijapedezom. U lamina propria povećan je broj limforetikularnih ćelija sa intranuklearnim inkluzijama, kao i mast ćelije, plazma ćelije i heterofili.

 

Dijagnoza

Za izolaciju virusa najbolje je uzorkovati slezinu, ali i u fecesu se nalaze velike količine virusa. Materijal se inokuliše na kulturu ćelija i to ćureće limfoblastoidne B-ćelije (MSTC-RP19). Ako nije dostupna ćelijska kultura, materijal se oralno ili i/v inokuliše 5-10 nedelja starim ćurkama koje nemaju antitela. Ptice obično uginu otprilike 3 dana nakon inokulacije (i/v injekcije) i 5-6 dana nakon oralne infekcije. Ptice koje su inficirane ali i dalje žive, sa 6 dana obično imaju uvećanu slezinu.

Tradicionalno, dijagnoza se postavlja dvostrukom imunodifuzijom kada reaguje slezina koja je i antigen. Osetljiviji testovi, kao što su imunofluorescencija, ELISA, restriktivna endonukleaza i PCR, sve više se koriste.

Antitela  se najranije mogu utvrditi 3-4 dana nakon infekcije pomoću Elisa. Ova antitela su dugotrajna; u jednom jato, 83% ptica bilo je pozitivno 40 meseci nakon inicijalnog testiranja. Zbog male osetljivosti, dvostruka imunodifuzija daje pozitivne rezultate samo nakon 2 nedelje.

 

Diferencijalna dijagnoza

Uvećanje slezine kod ćuraka može biti zbog virusa THE, ali i zbog retikuloendotelioze ili limfoproliferativne bolesti. Prisustvo krvi u crevima jaka je indikacija da se radi o THE, a demonstracija (dokazivanje) antigen u slezini predstavlja dokaz.

 

Profilaksa

U mnogim oblastima koriste se vakcine. Ateniurana vakcina dobijena na kulturi tkivaširoko se koristi, ali prema nekom izveštajima ove vakcine deluju imunosupresivno. Vakcine dobijene iz slezine ptica sa hemoragičnim enteritisom ćuraka ili bolesti mramorisane slezine se korišćene, ali obe ove vakcine su imunosupresivne. Nedavno je predstavljena rekombinantna pox vakcina koja pruža dobru zaštitu u laboratorijskim uslovima, i nije dovela do imunosupresije.

 

Literatura: dr Dušan B. Orlić, dr Miloš Kapetanov; BOLESTI ŽIVINE

U veterinarskoj medicini, adenovirusi ptica podeljeni su u tri grupe-I, II, III. Grupu I, ili konvencionalne adenoviruse, čine virusi sa zajedničkim grupnim Ag koji je različit od grupnog Ag adenovirusa sisara. Ovi virusi po pravilu rastu na ćelijskim kulturama ptica, i izoluju se iz kokoši, ćuraka, gusaka, pataka, prepelica, golubova, nojeva i drugih vrsta ptica.

Adenoviruse živine čine najmanje 12 serotipova virusa. Glavni problem pri klasifikaciji je prisustvo prime sojeva i sojeva različite antigenosti. Na osnovu analize restriktivne endonukleaze pomoću dva enzima, ustanovljeno je pet grupa adenovirusa, A-E . Adenovirusi živine nisu infektivni samo za kokoši, već i za ćurke i mnoge druge vrste. Ćurke, guske i patke napadaju adenovirusi koji ne rastu ili slabo rastu na pilećim ćelijskim kulurama i zahtevaju homologne ćelije. Iz ćuraka je izolovano najmanje tri serotipa, koji rastu na ćurećim ćelijskim kulturama a na pilećim ne rastu.

U grupi II adenovirusa nalaze se virusi hemoragičnog enteritisa ćuraka (THE), bolesti mramorisane slezine (marble spleen disease, MSD) i grupa II splenomegalije pilića. Ovi virusi imaju zajednički grupni Ag koji se razlikuje od grupnog Ag sisara i grupe I avijarnih adenovirusa.

Grupa III adenovirusa, u kojoj je virus sindroma pada nosivosti (EDS), široko je rasprostranjena u vodene živine, a može lako da inficira kokoši i dovede do produkcije jaja sa abnormalnom ljuskom.

 

Literatura: dr Dušan B. Orlić, dr Miloš Kapetanov; BOLESTI ŽIVINE