Dalmatinac Alternativno ime Dalmatiner  Dalmatinac Zemlja porekla  Hrvatska ( Dalmacija) Klasifikacija FCI: Grupa 6 Sekcija 3 #153 AKC: Pas za zabavu ANKC: Grupa 7 (Pas za zabavu) CKC: Grupa 6 - Pas za zabavu KC(UK): Koristan NZKC: Pas za zabavu UKC: Društvena rasa

Dalmatinac ili dalmatiner je rasa pasa lako prepoznatljiva po beloj dlaci s karakterističnim crnim mrljama ili mrljama boje jetre. Poznati tačkasti sloj dlake jedinstven je za dalmatinske pse.

Poreklo
Poreklo ove rase još nije potpuno utvrđeno. Najverovatnije je da potiče od bengalskog braka, rase koja je nestala, a koja je bila poznata u Engleskoj u 18. veku.
 
Naziv rase
Naziv rase potiče po oblasti Dalmacija, gde je veoma gajena i korišćena kao glasnik u toku Balkanskog rata. U Engleskoj, deca su ovog psa nazivala „Plum Pudding Dog“ zbog karakterističnih mrlja po telu. U vremediližansi nazvan je „pas za kočije“, jer je bio ovlašćeni pratilac takvih kola, a kasnije u Americi je bio i član posade vatrogasnih kola, pa i maskota čitave korporacije. Pojavom automobila, ova rasa je bila na putu da nestane, ali je film Volta Diznija „101 dalmatinac“ snimljen 1959. godine doprineo njenoj popularizaciji i održanju.

Odlike rase
Mužjak je visok 0,55 - 0,61, a ženka 0,50 - 0,58 m. Dostižu masu od 22 do 25 kilograma. Grudni koš je dubok i ne previše širok, leđa snažna, a slabine istaknute. Krsta su jaka i izvijaju se u blagi luk. Rep je debeo u korenu i stanjuje se prema vrhu, malo je savijen i nije postavljen ni previsoko ni prenisko. Prednji udovi su pravi, a zadnji zaobljeni. Glava je sa ravnom lobanjom, a njuška, koja je dugačka i jaka, nikada nije šiljata, a vrh joj je crn ili smeđ što zavisi od mrlja na telu. Mrlje su inače crne ili boje džigerice i treba da imaju jasne konture i da budu pravilno raspoređene po telu. Dlaka, koja je u osnovi bela, je kratka, oštra, gusta, glatka i sjajna. Oči su okrugle, živahne i sjajne, a uši su postavljene prilično visoko. Vrat je dugačak i bez podgušnjaka.
 
Narav
Dalmatinac je umiljat, veran, živahan, veseo i osećajan. Odlikuju ga i snaga, izdržljivost i brzina i moguće ga je obučiti za lov, ali i za pratnju slepih osoba.
 
Razmnožavanje
Ženka je veoma plodna i donosi na svet mladunce koji su potpuno beli. Mrlje se pojavljuju dvanaestog dana po rođenju



Standard rase 

Opšti izgled: Dalmatinac je uočljivo pegav, jak, mišićav i živahan pas. Simetričan je u svojim obrisima, bez grubosti i tromosti, sposoban da brzo trči i pri tome je vrlo izdržljiv.

Držanje i karakter: Mirne je ćudi, prijateljski raspoložen, nije prek ali ni suzdržljiv, bez agresivnosti i nervoze.

Glava i lobanja: Glava je dovoljno dugačka (u proporciji sa telom). Lobanja treba biti pljosnata, najšira između ušiju a na slepoočnicama dobro zaobljena. Mora formirati izraz- it stop. Bore nisu poželjne. Njuška je dugačka i snažna i ne sme biti šiljasta. Usne su dobro priležuće i ne smeju visiti opušteno. Nos je kod crno opeganog uvek crn a kod braon opeganog psa odgovarajuće braon.

Zubalo i zagriz: Snažne vilice sa perfektnim, pravilnim i potpunim makazastim zagri- zom.

Oči: Trebaju biti umereno razmaknute, srednje veličine, okrugle sjajne, svetlucave sa inteligentnim izrazom. Kod crno opeganog psa oči moraju biti tamne, a kod braon opeganog psa boje ćilibara.

Ivica kapaka je kod crno opeganih pasa crna a kod braon opeganih braon boje.

Uši: Visoko su usađene, srednje veličine i prilično široke u korenu. Priležuće uz glavu, postepeno se sužavaju do zaobljenih vrhova, tanke su i fine strukture i dobro opegane.

Vrat: Umereno je dugačak, dobro usađen i lagan. Prema glavi treba biti uži i sasvim bez fanona.

Telo:Grudi trebaju biti duboke i široke. Rebra su dobro zasvođena i greben dobro formi- ran. Leđa su snažna i ravna, slabine jako mišićave i blago zaobljene.

Rep: Doseže do skočnog zgloba, snažan u korenu, prema kraju se sužava i nikada nije grub. Ne sme biti usađen ni prenisko ni previsoko. Blago je savijen na gore, ali ni u kom slučaju zavijen. Poželjne su pege

Noge

Prednje: Ramena su lagano kosa, potpuno formirana i mišićava. Laktovi usko priležu uz telo. Potpuno su ravne, jakih kostiju i snažne. Trebaju biti elastične.

Zadnje: Mišići jako razvijeni i dobro vidljivi. Koleni zglob dobro uglovan. Skočni zglob blaže uglovan. Gledano od pozadi zadnje noge su paralelne.

Šape: Okrugle, čvrste, sa dobro zasvođenim prstima (mačije šape) i okruglim žilavim, elastičnim jastučićima. Nokti su crni ili beli kod crno opeganog psa, odnosno braon ili beli kod braon opeganog psa.

Hod: Potpuna sloboda pri kretanju i ravnomerno, snažno, ritmično kretanje sa ispruženim korakom.

Gledano od pozadi noge se pokreću paralelno, zadnji deo tela ide tragom prednjeg dela tela. Kratak iskorak i ukrštanje nogu pri kretanju su mana.

Dlaka: Kratka, tvrda, gusta, glatka i sjajna.

Boja: Osnovna boja je čisto bela. Čistocrne pege kod crne obojenosti i jetrenobraon kod braon obojenosti. Pege ne smeju prelaziti jedna u drugu, trebaju biti okrugle i dobro ras- poređene. Veličina treba iznositi 2 do 3 cm u prečniku. Pege na glavi, na repu i na nogama trebaju biti manje.

Veličina: Uravnoteženost proporcija je od velikog značaja. Idealna visina: mužjak 56-61 cm, ženka 54-59 cm. Idealna težina: mužjak 27 kg - ženka 24 kg.

Mane: Svako odstupanje od navedenog mora se smatrati manom, čije vrednovanje treba stajati u tačnom odnosu prema stepenu odstupanja.

Diskvalifikacione mane: Pege u obliku ploče, monokl, trobojnost (crne i braon pege na istom psu), opeganost boje limuna, odnosno bronzana opeganost, ostale greške u pigmen- tu, plavo oko i čakarasto oko, izražen predgriz ili podgriz, gluvoća, entropija ili ektropija, izražen strah ili agresivnost.

Erdeljski gonič Alternativno ime Erdélyi Kopó Transylvanian Bloodhound Zemlja porekla  Madjarska Klasifikacija FCI Group 6 Section 1 #241 UKC Scenthound

Erdeljski gonič (mađ. Erdélyi Kopó; lat. Canis familiaris sagax braco Transsylvanicus) je mađarska pasmina koja spada u jednu od najugroženijih vrsta.
 

Istorija

Ova pasmina se na današnjim prostorima Transilvanije i Mađarske pojavila tokom doseljavanja Mađara u 9. veku. Tu je ukrštena sa već postojećim goničima, između ostalih sa keltskim goničom. U vreme vladavinekuće Arpada se formirao već izumrla pasmina panonski gonič, koji je bio predak današnjeg erdeljskog goniča i mađarske vižle. Slike goniča se mogu videti u ilustrovanoj hronici mađara a prvi pisani tragovi se potiču iz 1273. godine. Mađarski plemići i vlastela je rado koristila erdeljske goniče za lov a na lentama se lik ovog psa pojavio početkom 17. veka.

Tokom 19. veka, erdeljski gonič se raširio po čitavom Erdelju i tadašnjoj Mađarskoj. Pojavila se i jedna podvrsta goniča, kratkonogi gonič. Kratkonogi se koristio u lovu na sitnu divljač dok je dugonogi erdeljski gonič bio korišćen u lovu na krupnu divljač. Danas FCI priznaje samo dugonogog erdeljskog goniča, ali i dalje postoje odgajivači koji uporno uzgajaju kratkonogog goniča.

Prvo potanko opisivanje ove pasmine od strane Ede Cinka (Czynk Edétől) potiče iz 1901. godine. Sa vođenje rodoslova se uvelo početkom 20. veka, ali posle Prvog svetskog rata je utihnulo, a 1947. godine rumunskim ukazom je izjednačen sa ostalim goničima i time skoro doveden do istrebljenja kao rase. Do toga nije došlo samo pukim slučajem. Tokom izložbe u Budimpešti 1968. godine je otkriveno da da po FCI erdeljski gonič je smatran odumrlom vrstom pošto decenijama nije bio prijavljen ni jedan gonič. Iste godine je u Erdelju kod lovaca, koji su i pored zabrane uzgajali goniče, pronađeno dosta pripadnika ove rase i tako je počelo ponovno zvanično uzgajanje ove pasmine. I pored svega ovoga opstanak ove pasmine je i dalje u opasnosti jer se jedino u Erdelju ova pasmina tradicionalno odgaja.
 

Spoljašnji izgled

Erdeljski gonič je pas sa elegantnim linijama, dugonogi gonič ima prelive boja od crne do boje trule višnje za svetlim nijansama. Dugonogi gonič dostiže visinu između 55-65 cm i težinu oko 25 kg, dok kratkonogi gonič dostiže visinu između 45-50 cm. Njegova kratka dlaka ne zahteva neku posebnu negu.

Osobine 

Erdeljski gonič je veoma prilagođen sredini u kojoj živi: žilav je, hrabar, prilagodljiv i laje samo kada je potrebno. Društven je i veoma voli da se igra, naročito sa decom. I pored svoje prilagodljivosti, da može biti i pas čuvar kuće, čak se može držati i u stanu, ne treba zaboraviti da je erdeljski gonič lovački pas i da se najbolje oseća u svojoj prirodnoj sredini.


Standard rase
Opšti izgled: Reč je o srednje velikom goniču. Oblik glave, položaj vrata, snažne noge i držanje repa pripadaju karakterističnim osobinama ove centralnoevropske rase goniča.
Narav: On je prijateljski, hrabar, žilav i raspolaže odličnim smislom za trag. On je manje zahtevan i lak za obuku. Vlasniku je veoma privržen i brani ga u slučaju potrebe.
Glava: Izgleda kao klasična glava goniča, pre je duga ali nikada špicasta. Koža je ravna.
Lobanja: Blago konveksna. Nadočni lukovi su slabo razvijeni.
Stop: Samo slabo naglašen.
Nosno ogledalo: Nozdrve su velike.
Njuška: Prednja ivica njuške nije jako zaobljena. Nosnik je ravan.
Usne: Istinski suve. Pokrivaju zube.
Zubi: Snažni i dobro razvijeni. Sekutići pokazuju makazast zagriz.
Oči: Tamnobraon, srednje velike, ovalne i blago kose. Kapci su dobro priležući.
Uši: Usađene srednje visoko, neuvijeno padaju, proširuju se na sredini i sužavaju se ka zaobljenom vrhu. Povučene napred pokrivaju oči, ali ne protežu se dalje od njih.
Vrat: Usađen srednje visoko. Mišićav je i srednje dug. U donjem delu nosi naboranu kožu. Toleriše se blag podgušnjak.
Telo: Blago duguljasto, gotovo kvadratično.
Greben: Naglašen.
Leđa: Ravna.
Sapi: Nisu previše mišićave. Blago padajuće.
Grudi: Grudni koš je dug, širok i nije predubok. Grudna kost nije napred istaknuta.
Stomak: Samo malo prikupljen.
Rep: Usađen nisko. U mirovanju opušten, pri čemu je poslednja trećina zavijena nagore. Dopire 1-2 cm ispod petne kvrge. U lovu rep je zavijen iznad leđa. Ne kupira se.
Prednje noge: Prednje noge su prilično ravne i podupiru telo kao stubovi. Stoje srednje međusobno udaljene.
Šape: Okrugle, sa međusobno usko naležućim prstima. Jastučići su veliki, široki i elastični. Nokti su snažni i crne boje.
Zadnje noge: Zadnje noge stoje koso.
Butina: Mišićava.
Potkolenica: Manje mišićava.
Skočni zglob: Dubok, visok od zemlje.
Šape: Okrugle, prsti međusobno usko naležu. Veliki jastučići. Snažni nokti.
Kretanje: Korak nije preterano brz. U galopu je pas neobično izdržljiv.
Koža: Jako pigmentisana. Vidljive sluzokože su crne.
Dlaka: Veliki erdeljski gonič: Sjajna, duža, gušća, jače priležuća i oštrija nego kod malog erdeljskog goniča, sa podlakom.
Boja: Osnovna boja ovog varijeteta je crna. Često se nalazi bela oznaka na grudima, šapama i na vrhu repa. Crvene oznake („palež") može biti na nadočnim lukovima, na njušci i na gornjim delovima nogu ali i dalje ispod može biti prisutan.
Dlaka: - Mali erdeljski gonič: Kratka, jaka, ravna, dobro prileže.
Boja: Osnovna boja ovog varijeteta je crveno-braon, koja na stomaku i na nogama postepeno postaje bleda. Na čelu, grudima, šapama i vrhu repa može biti mala bela oznaka. Glava je često karbonizirana. Nosno ogledalo je često tamno-crveno braon.
Veličina: Veliki erdeljski gonič -55-65 cm, a mali erdeljski gonič 45-50 cm.
Masa: 30-35 kg.
Greške: Svako odstupanje od navedenih tačaka smatra se greškom, čije ocenjivanje mora stajati u tačnoj srazmeri sa stepenom izraženosti.
N.B. Mužjaci moraju imati dva normalno razvijena testisa, potpuno spuštena u skrotum

Sibirski haski Alternativno ime Čukča Čukša Kešija Lajka Zemlja porekla  Rusia (Sibir) Klasifikacija FCI: grupa 5, odeljak 1, broj 270 AKC: radni ANKC: grupa 6 (radni pas) CKC: grupa 3 (radni pas) KC: radni pas NZKC: radni pas UKC: severne rase

Sibirski haski (rus. Сибирский хаски) je radni pas srednje veličine, koji pripada porodici špiceva i poreklom je iz istočnog Sibira. Njegovo krzno može biti crno-bele, sivo bele ili čak crveno-vele boje, dok boja očijumože biti plava, što je karakteristično za ovu rasu, ali i smeđa. Oči im ne moraju biti iste boje. Linjanje kod sibirskih haskija je povezano sa vremenskim uslovima i kada do njega dođe, što se dešava 2 do 3 puta godišnje, ono traje oko 10 dana. Ovaj bliski rođak aljaskog malamuta i samojeda živi od 13 do 15 godina.

Istorija

Prvo spominjanje ove rase vezuje se za sibirski narod Čukči, koji je vršio odabir najboljih pasa, kako bi stvorio izdržljivog, brzog i snažnog psa sa dobrom orijentacijom, što je na kraju dovelo do nastanka sibirskog haskija. Početkom 20. veka, ovaj pas je prenet na Aljasku, gde je zbog svojih osobina korišćen za vučusaonica. Godine 1908. održana je prva trka saonicama koju su vukli sibirski haskiji; staza je bila duga 408 km, a pređena je za 119 časova. Ubrzo, rasa se proširila na Kanadu i ostatak SAD. Američki štenarski klubje sibirske haskije kao rasu priznao tek 1930. Sredinom 50-ih godina 20. veka, preneti su i u Evropu.

Osobine
Težina
Mužijaci: 20-27 kg
Ženke: 16-23 kg

Visina
Mužijaci: 53-60 cm
Ženke: 51-56 cm

Veličina legla: 6-8 štenaca

Životni vek: 12-15 godina

Standard rase:

Opšti izgled: Sibirski haski je radni pas, srednje veličine, ležernog držanja i energičnog hoda. Kretanje mu je prirodno i elegantno. Telo je umereno zbijeno, pokriveno kvalitetnim krznom, uši su prave, rep gusto odlakan asocira na njegovo nordijsko poreklo. Karakteristično kretanje je jedinstveno i naizgled lako. Sa velikom sigurnošću obavlja svoju originalnu ulogu vučnog psa, vukući teret umerenom brzinom na velike razdaljine. Proporcije i oblik njegovog tela pokazuju uravnoteženost snage, brzine i izdržljivosti. Mužjaci nikada ne deluju prosečno u svom izgledu, a i ženke su bez mana u svojoj građi. Sibirski haski u dobroj kondiciji sa zatvorenom i dobro razvijenom muskulaturom nikada nije pretežak.

Glava

Lobanja: Proporcionalna je telu, blago zaobljena, klinaste forme.

Mane: Glomazna i nezgrapna glava, suviše nežna glava.

Njuška: Je srednje dugačka. Rastojanje od nosne pečurke do stopa jednako je rastojanju od stopa do potiljačne kvrge. Stop je dobro izražen, linija nosnika je ravna. Njuška je srednje širine i postepeno se sužava ka vrhu, koji nije ni šiljat ni kockaste forme. Usne su dobro pigmentisane i priležuće. Makazast zagriz.

Mane: Suviše pljosnata, prekratka ili preduga njuška. Nedovoljno izražen stop. Bilo koji zagriz izuzev makazastog.

Uši: Srednje veličine, trouglastog oblika, visoko usađene i relativno blizu postavljene. Debele su i prekrivene gustim krznom blago zaobljene u korenu i uspravno nošene. Vrhovi blago zaobljeni.

Mane: Prevelike uši u odnosu na glavu, suviše razmaknute, labave.

Oči: Bademaste forme, srednje veličine, blago iskošene. Pogled je živahan, prijateljski, zainteresovan, čak Ijubopitljiv. Boje su kestena ili plave. Prihvataju se i bikolori.

Mane: Previše iskošene oči, suviše blizu postavljene.


Telo

Vrat: Srednje dužine, lepo oblikovan i ponosito nošen. U kasu se obim vrata prividno povećava, glava blago nagnuta napred.

Mane: Kratak, debeo, zdepast ili predug vrat.

Plećka: Lopatica je dobro postavljena i zaklapa sa horizontalom ugao od 45 stepeni.
Blago iskošena prema vertikali. Mišići i ligamenti koji povezuju plećku sa grudnim kosom čvrsti i razvijeni.

Mane: Strma ili loše povezana plećka.

Grudi: Izražene i jake ali nikako prevelike. Najniža tačka je smeštena tačno u nivou laktova. rebra su dobro zaobljena počev od kičme, blago spljoštena sa strane, radi slobode pokreta.

Mane: Suviše veliki grudni koš, bačvast, suviše ravna ili slaba rebra.

Leđa: Prava i čvrsta, leđna linija ravna. Srednje su dužine, ni prekratka ni preduga. Slabine su zaobljene i snažne, uže od grudnog koša i blago uzdignute. Sapi su povijene u odnosu na kičmu, ali nisu toliko oborene da bi ometale iskorak zadnjih nogu. Telo je nešto duže u odnosu na visinu grebena.

Mane: Ulegla ili nedovoljno čvrsta leđa, šaranasta leđa, nadgrađenost.

Noge

Prednje noge: Gledano od napred prednje noge su umereno razmaknute paralelne i vertikalne, laktovi ni uvučeni ni izbačeni. Gledano sa strane šaplje blago nagnuto, došaplje snažno ali pokretljivo. Kosti nikada nisu preteške, rastojanje od lakta do zemlje nešto veće nego rastojanje od grebena do lakta. Dozvoljeno je odstranjivanje petog prsta.

Mane: Slabo šaplje ili došaplje, pretežak kostur, izbačeni laktovi. Nepravilni stavovi.

Zadnje noge: Od pozadi gledano umereno razmaknute i paralelne. Slabine dobro
zaobljene i snažne, potkolenica dobro iztaknuta, dobro postavljena. Ako ga ima peti prst se odstranjuje.

Mane: Otvoren ugao skočnog zgloba, kravlji, preširok ili preuzak stav.

Šape: Ovalnog oblika ali ne preduge. Srednje veličine, kompaktne i dobro odlakane između prstiju i jastučića na tabanu. Jastučići su tvrdi i odgovarajuće debljine. Šape nisu ni izvrnute, a ni uvrnute.

Mane: Razmaknuti prsti, prevelike ili nezgrapne šape, male i osetljive, uvrnute ili izvrnute.

Rep: Dobro odlakan, četkast, sličan lisičijem. Normalno usađen nošen graciozno povijen iznad leđa, kao srp kada je pas pozoran. Ne treba da se uvija ni levo ni desno a ni da pada ka leđima. Kad odmara rep je opružen. Dlaka je srednje, na čitavom repu, jednake dužine dajući mu izgled okrugle četke.

Mane: Rep spušten na leđa, suviše zarolan, preduga dlaka, nisko ili visoko usađen rep.

Hod: Karakterističan za haskija, ujednačen i naizgled lak, najbolje se iskazuje u umerenom kasu. U takvom kasu tragovi mu se nižu po uzdužnoj liniji tela. U hodu noge su prave, laktovi nisu izbačeni, šape ni izvrnute ni uvrnute, leđna linija ravna.

Mane: Skraćen, neusklađen i isprekidan hod, trom korak, lelujav hod, ukrštene noge (hod krabe).

Dlaka: Dlaka je dupla i srednje dužine, gusta, nikada preduga da smeta jasnim konturama psa. Podlaka je meka i gusta. Dlaka je ravna i blago polegla, nikako predebela ili stršeća. Za vreme linjanja normalno je odsustvo podlake. Dozvoljeno je poravnati brkove i dlaku između prstiju i jastučića, dok se skraćivanje dlake na ostalim delovima tela strogo penalizuje.

Mane: Duga, oštra ili čekinjasta dlaka, previše čvrsta ili svilenkasta. Svako skraćivanje sem dozvoljenog.

Boja: Dopuštene su sve boje od čisto bele do crne. Sreću se različite oznake na glavi, maske tipičnih motiva koje ne nalazimo kod drugih rasa.

Karakter: Odlikuje se umiljatošću, razigran je čio i društven, ne pokazuje posesisvnost psa čuvara, nije nepoverljiv prema stranim osobama a ni agresivan prema drugim psima. U zrelom dobu pokazuje dozu rezervisanosti i dostojanstva. Poslušan je, voli da ugodi vlasniku i radi sa velikom voljom.

Veličina

Visina: Mužjaci od 53,5 do 60 cm. Ženke od 50,5 do 56 cm.

Težina: Mužjaci od 20,5 do 28 kg. Ženke od 15,5 do 23 kg.

Težina je proporcionalna veličini. Navedene vrednosti predstavljaju krajnje granice visine i težine bez sklonosti ka jednom ili drugom ekstremu.

Diskvalifikacija: Visina koja prelazi 59,69 cm kod mužjaka i 55,88 cm kod ženki. Mužjaci moraju imati dva testisa normalne veličine spuštena u skrotum.

Rekapitulacija: Najvažnije karakteristike su srednja veličina srednje snažan kostur, proporcionalnost, lakoća i sloboda pokreta, lepo krzno, prijatna glava i uši, pravilan i prirodan rep. Svaki znak prekoračenja u kosturu ili težini, usiljen ili kriv hod, duga i gruba dlaka treba da budu kažnjeni. Sibirski haški nikada nema grub i glomazan izgled koji podseća na tegleće životinje. Isto tako nije ni slab i nežan poput hrtova. Oba pola odaju utisak velike izdržljivosti. Očigledne greške u građi kod drugih rasa izbegnute su kod haskija.

Argentinski pas Alternativno ime Argentinsla doga Argentinski mastif Dogo argentino Zemlja porekla  Argentina, ( Kordoba) Klasifikacija FCI Grupa 2 sekcija 1 #292 AKC lovački pas za krupnu divljač UKC čuvarski pas

Argentinska doga je razvijena u Argentini 1920. god. od strane doktora Antonia Noresa Martineza. On je želeo psa koji bi bio dobar lovac i čuvar, ali koji bi u isto vreme bio i porodični pas. Počeo je ukrštanje najpre sa izumrlim tipom mastifa nazvanog pas Kordobe, a nastavio je sa velikom dogom, bokserom, španskim mastifom, buldogom, bulterijerom, velikim pirinejskim psom, pointerom, irskim lovačkim psom i bordoškom dogom.  Nova rasa, ne samo da je oduševila Martinezova očekivanja da je pas veliki lovac i dobar čuvar, već se takođe pokazalo da je i veoma uspešan kao pas vodič i kao vojni i policijski pas. Stvorio je jakog i neustrašivog lovca, sa velikom izdržljivošću i kratkodlakim krznom koje bolje odbija, nego sto apsorbuje toplotu. Ova je odmah privukla i ljude koji organizuju i uživaju u borbi pasa i ostalim aktivnostima i dalje popularnih u Južnoj Americi. Nažalost to je ovom psu dalo lošu reputaciju u Velikoj Britaniji. U toj zemlji je donešen zakon o kontroli pasa u javnosti. Zakon o opasnim psima iz 1991. god. izdvaja tri rase: brazilsku filu, argentinsku dogu i japansku tosu kao zabranjene rase. Četvrta rasa, američki pit bul terijer je dozvoljen pod određenim uslovima. Morao je da bude registrovan, bespolan, obeležen i da mu bude ugrađen čip, kao i da poseduje osiguranje. Nije im dozvoljeno razmnožavanje i uvoz, a u javnosti mora da nosi brnjicu, bude na povocu i mora da ga vodi osoba koja ima više od 16 godina. Od 21. maja 1964. god. rasa je priznata od strane argentinskog kinološkog saveza, a od 1973. je priznat od strane FCI.

 

Opis:

Visina ovih pasa varira između 61-69 cm, a težina im je između 36-45 kg. Argentinska doga je mišićava, ali u isto vreme i graciozna. Pripada grupi mastifa sa veoma jakom vilicom i ima kratko, sjajno, glatko, gusto i uvek belo krzno. Glava mu je ispupčena, sa umerenom stopom. Lobanja je velika, a vilica je jaka i izdržljiva. Brnjica treba da bude otprilike iste dužine kao i lobanja. Argentinska doga ima makazasto zubalo. Uši su mu obično kupirane, a oči su tamno braon ili boje tamnog lešnika sa inteligentnim, budnim i osećajnim pogledom. Nos je crn, a grudi su mu široke i duboke, što odražava njegovu snagu. Koža na vratu mu je opuštena kako bi ga zaštitila u  lovu. Rep mu je dugačak i doseže mu do skočnog zgloba. Nikad se ne uvija ka sapima, ali pas njime maše i drži ga visoko kada je uzbuđen. Ispod kratkog krzna ne postoji podlaka. Na takmičenjima diskvalifikacione mane su mu: svetloplave oči ili oči različitih boja, nemost, fleke na dlaci, beo ili jako beo flekav nos, predgriz ili podgriz, jako viseće usne, hrtovska glava, duge nekupirane uši, visina ispod 60 cm, više od jedne fleke na glavi i svaka fizička disproporcija. Jedan nožni prst koji je odstojao je mana, ali ne vodi ka diskvalifikaciji.

 

Temperament:

Argentinska doga je odličan čuvar kuće. Lojalan je porodici, nestašan i razdragan. Dobar je sa decom i voli da se ljubi i mazi sa vlasnicima. Ovu dogu je lako istrenirati. Veoma je inteligentan, snažan pas kome treba čvrsta i uporna, ali isto tako i ljubazna ruka. Argentinska doga nije rasa za sve ljude. Svi psi su individualci i neki su dominantniji i poseduju snažniji lovački nagon od drugih. Sa pravim vlasnikom, čak i najdominantniji pas može biti poslušan prema svim ljudima i drugim životinjama. Ovoj rasi je potreban neko ko ume da pokaže da je šef. Ljudi koji su čvrsti, samouvereni i uporni mogu da ukažu ovom psu pravila kojih mora da se pridržava i limite šta sve sme ili ne sme da uradi. Cilj treniranja ovog psa je da se postigne status vođe čopora, jer je prirodni instinkt psa da postoji neki red u njihovom čoporu. Kada mi ljudi živimo sa psima, mi postajemo deo njihovog čopora, a ceo čopor sarađuje pod jednim vođom. Status je jasno definisan. Svi vlasnici ovih pasa moraju biti na višem položaju od samog psa. Ovo je jedini način da veza između vlasnika i argentinske doge bude uspešna. Kada ovaj pas ima mlakog i pasivnog vlasnika, problemi se stvaraju, jer sam pas oseća da treba da spase svoj čopor i vodi glavnu reč. Odrasle doge mogu biti agresivne prema ostalim psima, ali sama doga obično ne započinje sukob osim ukoliko ne oseti da je drugi pas nestabilan. Ovom psu treba vlasnik koji će mu pokazati da nije njen posao da uspostavlja ravnotežu u svom čoporu. Budući vlasnici treba da sarađuju sa ostalim uspešnim vlasnicima i potraže savet koji je pravi tip osobe podoban da bude vlasnik argentinske doge. Argentinska  doga  je  dobra  sa  ostalim  ljubimcima  ako  su  zajedno podignuti još od malena. Rana socijalizacija sa drugim životinjama je najbolja za ovog belog mastifa, kao i rani trening poslušnosti.

 
 

Uslovi života:

Ova rasa se može držati i u stanu ako se dovoljno trenira i ima svoj prostor gde će moći da istroši energiju. Takođe, može da bude i tipičan dvorišni pas, ali ukoliko napolju padne temperatura ispod nule, treba ga uvesti unutra. Ovom psu je potreban svakodnevni trening. Najviše mu prijaju duge šetnje ili džogiranje. Njegovo krzno se lako održava i nema pseći miris. Posebno treba obratiti pažnju na nokte ovog psa, jer rastu brzo te moraju često da se seku. Ova rasa se ne mitari toliko često. Argentinska doga živi između 10 i  12 godina.

Šteta je što se ovi psi smatraju krvoločnima. Kada se pravilno vaspitava i trenira, argentinska doga je veliki pas. Pas je ono što gospodar napravi od njega. Nisu sve rase za svakoga. Ljudi koji uče ove pse da se bore i daje ružnu sliku o njima. Zabrana ove rase u nekim zemljama sigurno nije način da se reši problem. Neki od talenata argentinske doge su: lov, praćenje tragova, čuvanje, policijski posao, detektovanje narkotika i učestvovanje na raznim takmičenjima

Predrag Mladenović 

(Tekst preuzet sa kinološke sekcije veterinarskog fakulteta)*

Standard rase
Lobanja: Lobanja masivna, konveksna (ispupčena), u smeru od napred ka nazad i bočno, kao i posmatrana odozgo, na osnovu zaobljenja mišića za žvakanje i mišića potiljka (vrata).Nosnik: Iste je dužine kao lobanjski deo, što znači da je zamišljena linija koja spaja unutrašnje očne uglove jednako udaljena od potiljne kvrge i vrha nosne pečurke.

Oči: Tamne i boje lešnika, ivice kapka su crne ili svetle, rastojanje očiju mora da bude veliko, pogled živahan i inteligentan, ali u isto vreme tvrd i čvrst.

Zubalo: Dobro prilagođeno, bez prognacije, jako sa dobro usađenim i velikim zubima.

Nos: Crno pigmentisan, na kraju lako podignut, nozdrve dobro otvorene.

Uši: Dobro postavljene, polu-ili sasvim podignute, trouglastog oblika. Moraju uvek da budu kupirane.

Usne: Dobro priležuće, sa slobodnim ivicama, crno pigmentisane.

Potiljna kost: Ne srne da strci napolje, već je jaki mišići potiljka moraju potpuno prekriti.

Vrat: Jak, zaobljen, dobro oblikovan, sa debelom kožom grla, faltana kao kod mastifa, bordoške doge ili buldoga, ne zategnuta kao kod bulterijera.

Grudi: Široke, duboke, sa mnogo mesta za jaka pluća. Odnapred gledano mora dubina grudi da doseže do ispod laktova.

Ramena: Visoka, vrlo jaka, sa jasno mišićavim reljefom.

Grudni koš: Širok, bočno gledan svojom donjom ivicom strci preko laktova.

Gornja linija: Viša je u predelu ramena i blago se spušta (pada) ka slabinama i sapima.

Prednje noge: Ravne, potpuno paralelne, sa kratkim nožnim prstima koji leže jedan pored drugog.

Slabinski deo: Prekriven muskulaturom.

Zadnje noge: Natkolenica sa jakim mišićima, sa kratkom potkolenicom i dobro zatvorenim šapama, bez odstojećih prstiju.

Rep: Dugačak i jak, ali ne ide preko skočnog zgloba. Normalno je nošen viseći. U afektu je podignut i stalno se bočno pomera.

Težina: 40-45 kg.

Veličina: 60-65 cm.

Boja: Potpuno bela, svaka fleka, svejedno koje boje, mora da se diskvalifikuje kao atavizam.

Diskvalifikacione mane: Svetloplave oči ili oči razlilčitih boja, nemost, fleke na dlaci, beo ili jako beo flekav nos, predgriz ili podgriz, jako viseće usne, hrtovska glava duge nekupirane uši, visina ispod 60 cm, više od jedne fleke na glavi i svaka fizička disproporcija. Jedan nožni prst koji je odstojeći je mana ali on ne vodi diskvalifikaciji.

*LITERATURA

"Larousse enciklopedija pasa" / Dr. Pierre Rousselet - Blanc  

"Enciklopedija pasa" / Đino Punjeti

"Dog a log" / Dr. Bruce Fogle  

www.dogbreedinfo.com