Osobine pasa rase kavkaski ovčar

Analiza savremenog stanja rase kavkaski ovcar govori o stabilnom porastu popularnosti ovih pasa. Kavkaski ovcari su zasluzili postovanje - kako profesionalaca, tako i ljubitelja ove rase i nesumnjivo zauzeli prvo mesto u Rusiji u rejtingu pasa-cuvara i zastitnika. Njihova popularnost stalno raste i u Evropi i SAD. Specificnosti ove rase su: stabilan karakter, uravnotezen temperament i dosad neprevazidjene cuvarske odlike.
Vlasnici kavkaskog ovcara nikad ne treba da zaborave kako su ovi psi vekovima vodili nezavisan, cak i poludivlji nacin zivota, ispunjavajuci zadatke cuvara i borca sa zverima.
Za osnovu selekcije nije sluzila lojalnost prema coveku, sto je slucaj kod "civilizovanih rasa", vec sposobnost ka samostalnom obavljanju svojh obaveza u prirodi .
Takva sredina diktirala je zesce kriterijume, od kojih je glavni bio potpuno i konacno odrastanje i sazrevanje jedinki istovremeno sa dostignucem polne zrelosti.
Za razliku od vecine rasa pasa koji stasavaju uz coveka i dozivotno iskazuju elemente juvenilnog ponasanja (karakteristicnog za stene), kavkasci kad sazru, izgradjuju svoj odnos prema coveku po zakonima copora pasa. Taj "mentalitet copora" mora da postane osnovni pojam za shvatanje i upravljanje ponasanjem odraslog kavkasca.
Vlasnik kavkasca mora da zna, da on sam postaje clan "copora" i zauzima u hijerarhijskoj lestvici odredjeno mesto, koje mora da bude samo prvo, tj. mesto lidera. Svako drugo mesto za vlasnika je nedopustivo.
Odraslom kavkascu nije potrebna roditeljska briga, upoznavanje sa spoljnim svetom on nastavlja samostalno. Kad se okonca decija zavisnost, pas pocinje da trazi svoje mesto u coporu.
U tom momentu se formira teritorijalno ponasanje, nestaje potreba za igrom, gubi se poverenje prema strancima. Pas ponovo procenjuje fizicki i moralni potencial clanova "copora" i pocinje da se bori za sto visi socijalni polozaj.
U to vreme svi clanovi porodice vlasnika kavkaskog ovcara moraju da budu spremni za ovaj period. Ne sme da se tolerise agresija mladog psa prema clanovima porodice. Svaka pojava agresivnog ponasanja mora da bude prekinuta od clana porodice prema kojem je ispoljena.
U ocima psa dominantan je onaj, koji uzvraca udarac. Uz to odgovor mora da bude dosta snazan i da traje do potpunog prestanka agresije od psa.
Postoje psi sa jako izrazenim genetski predodredjenim liderskim kompleksom. Ako govorimo o zivotu takvog psa pored coveka, to mozemo govoriti samo o miroljubivoj koegzistenciji i liderstvu u pojedinim slucajevima, a nikako o potpunom potcinjavanju. Ali cak i jedinki bez jako izrazenog genetskog kompleksa dominacije se vrlo tesko potpuno potcinjuju coveku usled svoje samostalnosti i nezavisnosti.
Kod kavkaskih ovcara agresivno ponasanje i zloba pocinje da se ispoljava otprilike od osmog meseca starosti. Sa 17 meseci formiranje aktivno-odbrambene forme ponasanja se zavrsava. Od tog perioda nivo izrazeno aktivno-odbrambena forma ponasanja ostaje nepromenjliva do kraja zivota. Uzrast od dve godine je kraj, posle kojeg nema smisla ljutiti se na psa zbog razvijanja zlobe.
Ni u kom slucaju nije dopusteno da vlasnik sam drazi svog psa. To mora da radi iskljucivo iskusan dreser.
Odnos pasa prema deci nije jednostavan. Ima slucajeva velike pivrzenosti pasa prema deci. Prema tudjoj deci kavkasci su raspolozeni neutralno.
Psi ove rase uopste ne vole da kontaktiraju sa nepoznatima osobama. Pas moze da se ponasa prema detetu kao prema nize stojecem clanu "copora", i to ponasanje lici na odnos odraslog psa prema stenetu.
U grupi zivotinja disciplina se utvrdjuje dosta surovim metodama, ali do takvih mera obicno ne dolazi.
Dovoljan je jedan pogled ili slabo podizanje usana da se razigrano stene smiri.
Deca takve signale ne razumeju i pas moze da predje na poslednje mere. U tom slucaju dete ce dobiti kratak, ali osetljiv udarac zubima. Napad se nece ponoviti ako dete ostavi psa na miru. Pas se ponasa isto tako i prema svojoj stenadi, i to ne znaci da je on opasan i zao.
Svi strucnjaci, koji su se vise godina bavili ovom rasom, tvrde da kavkasci poseduju skoro neverovatnu sposobnost da razlikuju situacije realne opasnosti za sebe, clanove "copora" ili svoju teritoriji od lazne uzbune i razlicitih imitacija i demonstracija. Zivotna potreba za ocuvanjem snage u prirodnim uslovima njihovog zivota, zajedno sa sigurnoscu u sebe i osecaj sopstvene snage, dovodi do toga da psi retko prelaze granicu neophodne zastite.
Kad ispunjavaju svoje obaveze cuvara, kavkaski ovcari ne uzimaju za cilj ubijanje zrtve za razliku od rasa pasa posebno dresiranih ili pravljenih za to. Karakteristicno ponasanje kavkasca bi bilo - obaranje neprijatelja i visestruko kratkotrajno snazno ujedanje do - prestanka otpora.
Grcevit ugriz nije karakteristican za ove pse jer nije efikasan u borbi sa nekoliko protivnika (coporom vukova).
Kod vecine kavkazaca u momentu konflikta motiviranje agesije je veoma jako i ako postoje fizicke prepreke njenom ispoljavanju (povodac, lanac), agresija se preusmerava na bilo koji drugi objekat koji se nalazi u blizini - motka, obliznje drvo ili cak vlasnik, koji pridrzava psa.
Kod pravilno formiranog odnosa izmedju psa i coveka, kavkasci pokazuju veliku privrzenost i odanost vlasniku. To su psi jednog gospodara, provereni zastitnici i cuvari. Oni tesko podnose promenu vlasnika, a nove ljudi nerado prihvataju. Ali cak i u odnosu prema voljenom coveku oni ostaju nezavisni, vole slobodu i ne pokazuju preterane emocije.
Njihova odanost je uzdrzana i cak surova.
Ali coveku, koji zauzima prvo mesto u hijerarhiji, coveku-lideru, ovi psi uzvracaju najvisim dokazom svoje odanosti - spremnoscu da ga brane do kraja zivota.
Cim je pas stariji, tim manje voli promene. Cak i za vreme setnje nerado menja marsrutu.

Istorija rase i tipovi kavkaskog ovcara
Sam naziv "kavkaski ovcar" govori o regionu porekla i raspostranjenosti ove rase, ali, u stvari on je mnogo siri. Od davnina ovi psi su pratili i cuvali stoku na podrucju od kavkaskih planina do samog Iranskog zagorja. Njihovi preci stigli su iz Azije sa mnogobrojnim nomadskim plemenima, vojskama, trgovackim karavanima...
Zbog geografske izolovanosti pojedinih delova ogromnog prostora, razlika u reljefu i klimi, bilo je formirano nekoliko tipova kavkaskih ovcara, koji se medjusobno dosta razlikuju.

U stepskim predelima Azerbejdzana, stepama oko Volge i u prikumskim regionima uslovi zivota ljudi i nacini koriscenja ovih pasa su potpuno drugaciji, nego na centralnom Kavkazu i Gruziji. Znaci, psi, koji prate i cuvaju stoku na stepskim ravninama, morali su da budu dosta krupni i snazni da bi pobedili u borbi sa zverima, ali nesto lakse gradje, duzih nogu, krace dlake i vrlo idzrzljivi, zbog suve i zarke klime, velikih suvih prostranstva, koji su zahtevali od gonica stoke svakodnevne dugotrajne seobe.
U planinskim predelima, gde pasnjaci zauzimaju relativno malu povrsinu, a pronalazenje vode ne predstavlja problem, formirao se drugi tip kavkaskog ovcara. To su psi snaznog i snazno-grubog tipa gradje sa masivnim kosturom, teske glave, sa dobro razvijenom dlakom i podlakom. Uglovi ekstremiteta su dosta otvoreniji, kosti udova su kraci, grudni kos veceg obima, a telo je izduzenije.

Kroz vekove ova rasa je bila izlozena i prirodnoj i takozvanoj "narodnoj" selekciji. Time se objasnjava bezbroj vrsta i podvrsta, karakteristicnih za odredjeno mesto, pa cak i selo. Prvi pokusaji ruskih kinologa da opisu i sistematizuju tipove i podtipove kavkazaca su bili sprovedeni uskoro posle zavrsetka gradjanskog rata i nastavljeni pocetkom 30-tih godina. U to vreme je zapocet ozbiljan selektivan rad sa ovom rasom.
Ruski kinolog N.A.Iljin u svojoj knjizi "Genetika i selekcija pasa"(1932.g.) spominje kavkaske ovcare "ahalcihskog" i "tusinskog" tipa, kao i "pse bazena reke Terek". E.A.Molj opisuje tip stepskih pasa i pse u podnozju Severnog Kavkaza, naglasavajuci njihovu razliku u odnosu na pse Zakavkazja.
A.P.Mazover (1954) pise: "Najbolji kavkaski ovcari se nalaze u Gruziji; njih odlikuje mocan kostur. Najkrupniji su izmedju svih tipova kavkaskih ovcara. Glava je pravilna, tipicna. Jednobojni su i dugodlaki, sto daje tim psima efektan izgled i lepotu. Index velicine je oko 104-106. Ali u poslednje vreme zbog seobe na zimske pasnjake u Azerbejdzan doslo je do odredjenog mesanja tipova ovih pasa i pojave tipicnih azerbejdzanskih pasa sa karakteristicnom bojom i gradjom.

U Azerbejdzanu se razlikuju dva tipa kavkaskih ovcara: prvi je nalik gruzijskim psima i nastao je uz njihovo ucesce. Taj tip moze da se sretne u planinskim predelima Azerbejdzana. Drugi tip je prisutan u stepskim krajevima i snazne, ali lakse gradje, duzih nogu, kratkodlaki, sa izduzenom suvom glavom. Boja je ridja sa tamnijom maskom, koja retko se srece u drugim regionima. Index velicine je isti, u stepama 100-102.
U Jermeniji psi su slicni gruzijskim, ali sitniji i nesto lakse gradje, njihove kosti ni su toliko jaki. Vise su kvadraticne (102-105), boja je siva ili mrka, dlaka je duga. Ima tigrastih i sarenih (sa flekama tamnijih boja na osnovnoj beloj boji) pasa.
Psi Dagestana su snazne, ponekad grube gradje. To su krupni psi sa pravilnim oblikom glave i dobro razvijenim kosturom, po tipu gradje slicne su stepskim psima. Prevladjuju kvadraticni psi (100-103) sa dlakom kratke ili srednje duzine. Boje su razlicite, oko 35 odsto sareni su i tigrasti, sto je vise nego u drugim oblastima."

Vrlo interesantan opis kavkaskih ovcara razlicitih tipova daju S.L.Lobozinov i L.A.Morozova u knjizi "Klub sluzbene kinologije" (1987.g.):

• "GERGETSKI TIP" - psi su krupni, uglavnom dugodlaki. Konstitucija je gruba i snazna. Njuska je nesto izduzenija. Zubi su krupni,beli, zagriz je makazast. Psi su sarene boje (fleke su sive i ridje), sa belim okovratnikom, na glavi je bela lisa, njuska je takodje bela, sa sitnim mrljama tamnije boje. Izmedju takvih pasa, koji cine vecinu, ima i onih sa nesto redjom dlakom i sa manje ostrim temperamentom.
• GARBANSKI TIP - psi su vrlo agresivni i ljuti. Bili su uvezeni u Zakavkazje u posleratnim godinama (1945.) iz Turske zajedno sa kupljenom stokom; konstitucija je gruba, njuska vrlo kratka. Neki psi imaju nadgriz. Svi psi su kratkodlaki, boja ridja, bez maske. Radne osobine dobro izrazene.
• KAZBEKSKI TIP - psi su mocni, grubog i snaznog tipa, proporcionalno i harmonicno gradjeni. Zubi su krupni, beli, makazastog zagriza, dlaka dobro razvijena, psi su vecinom visebojni - sareni, tigrasti. Radne osobine su dobro izrazene.
• AHALCIHSKI TIP - nastao je mesanjem gergetskog, garbanskog i kazbekskog tipa. Psi su snazni i grube gradje, proporcionalni, dlaka duga. Boja je mrka, bela, krem (boja slame). Svetlije obojeni psi mogu da imaju svetle oci.

Za sve ove tipove je karakteristicna gruba gradja, snazna konstitucija, velika fizicka snaga i izdrzljivost, odsustvo straha u borbi sa zverima, neprobirljivost i prilagodljivost uslovima drzanja, dobra sposobnost ka dresuri i ispunjenju obaveza cuvara stada i imovine.
Takodje treba spomenuti da u nekim mestima, naprimer na teritoriji Iranskog zagorja, koje je istovremeno mesto odomacivanja i kavkaskog i srednjeazijskog ovcara, ove dve rase su se pomesale, sto je dovelo do ukrstavanja i stvaranja novog tipa pasa - hibrida kavkasca i srednjeaziata. U Turskoj, na Anadolskom platou, jedna grana se odvojila i formirala nezavisnu rasu anadolskog karabasa, koja je fenotipski dosta slicna prvobitnoj formi. Osim vec pomenutih gore tipova, postojali su jos i drugi, lokalizovani na teritoriji Osetiji, Ceceno-Ingusetiji i dr.

Na zalost, sve je to bilo ranije. U nase vreme je prakticno nemoguce govoriti o deljenju rase "Kavkaski ovcar" na odredjene tipove zbog toga sto je u mestima istorijskog nastanka ove rase ostalo vrlo malo cistokrvnih primeraka, koji su sacuvali najbolje kvalitete svog tipa. To se desilo iz vise razloga. U prvoj polovini XX veka pocelo je intezivno "osvajanje Kavkaza": gradili su se novi gradovi, putevi, fabrike, razvijao se turizam. Novi ljudi su doneli sa sobom nove tradicije i kulturu. U tesko dostupnim planinskim predelima naglo je pao broj divljih zveri, sto nije moglo da ne promeni stanje autohtonih rasa pasa. Pocela je da se gubi kultura uzgoja ove drevne pasmine. Zajedno sa doseljenicima su se pojavili i psi novih, ranije ovde ne vidjenih rasa. Kavkasce su ukrstali sa "dosljacima", najvredniji genofond rase se gubio cesto bez povratka. Negativno je uticala i nova direktiva Sovjetske vlade "O borbi sa psima-lutalicama", izdata pocetkom 50-tih godina.

Naravno, ostala su jos mesta, gde se mogu pronaci primerci kavkaskih ovcara, gajeni u cistoj rasi u uslovima njihovog prirodnog zivota, ali takvih mesta ostaje sve manje. Naprimer, u Pjatigorsku i Severnoj Osetiji stanje kavkaskih ovcara je dosta mnogobrojno, ali karakteristicno je sto deo te populacije i jesu cistokrvne jedinke, drugi deo je vrlo blizak srednjeazijskom ovcaru, a treci deo poseduje ubedljive tragove ukrstanja sa psima drugih rasa.
To se objasnjava i migracijama razlicitih naroda Kavkaza u vreme masovnih represija, kad su oni bili deportovani u Srednju Aziju i Kazahstan. U godinama rehabilitacije ( krajem 50-tih) mnogi od njih su se vracali i dovodili sa sobom pse srednjeaizjskog porekla, koji su se pomesali sa preostalim kavkascima.
Interesantan momenat je to sto su posle Drugog Svetskog rata najbolji psi iz Gruzije, Jermenije i Azerbejdzana bili izvezeni sa Kavkaza i predani vecinom u vojnu odgajivacnicu "Krasnaja Zvezda". Ali vecina tih prelepih zivotinja, na zalost, je sluzila za stvaranje nove rase "moskovski cuvar", a ne za selektivan rad sa rasom "kavkaski ovcar".

Svoj "doprinos" su doneli i borbe pasa, sto je na Kavkazu jedna od nacionalnih tradicija. S razvojem komunikacija poceli su da pristizu na Kavkaz i sredneazijati, i druge borbene rase, koje su se siroko koristili za dobijanje hibrida, koji imaju najbolje borbene osobine. To se objasnjava tim da hibridi u prvoj generaciji mogu da budu znatno krupniji, fizicki mocniji, dosta agresivniji i izdrzljiviji, nego njihovi roditelji. Ali ovakva praksa se pokazala efektivnom samo za vrlo kratko vreme, jer unistiti genofond jedne rase je vrlo lako, a stvoriti novu rasu vrlo tesko. Kao rezultat ovakvih eksperimenata gubi se ceo redosled vrednih osobina rase, takvih, kao genetki nasledjivano iskustvo borbe sa vukovima i drugim zverima, menja se karakteran tip nervnog sistema. Hibridi kavkaskog ovcara sa psima drugih rasa tesko se adaptiraju, nezgodni su za drzanje, a i opasni u svakodnevnom zivotu; a da ne spominjemo i to, sto je eksterijer takvih jedinki promenjen do neprepoznatljivosti, a hibridi II i III generacije tesko mogu da zadovolje bilo koje kriterijume i standarde.
I na kraju treba reci, daleko je od toga da na danasnji dan svi "izvorni" psi imaju "cist" pedigre i pustanje takvih zivotinja u priplod zahteva veliku opreznost. Pse "kulturnog" uzgoja, na zalost, tesko, a skoro je nemoguce, uvrstiti u neku od navedenih tipova, pogotovo, sto uzgoj pasa po ovim tipovima nikad se nije sprovodio. I o kakvim izvornim psima moze da ide rec, kada su samo iz Moskve i Moskovske oblasti u poslednjih 20-30 godina bezbroj stenadi i odraslih pasa kulturnog uzgoja bio izvezen na Kavkaz, gde su i oni vec doprineli stvaranju "novih tipova".

I ne treba odmah svrstavati vidjenog psa na izlozbi ( krupnog, dobro odlakanog i sa dobrom glavom ) u "gruzijski tip", a kratkodlakog, viseg na nogama, uskog u prsima - u "stepski". Ovde treba govoriti o uspesnoj selekciji ili o cistoj sreci u prvom slucaju i o promasaju u drugom.
Ali bez obzira na to, sto danas rasa "kavkaski ovcar" ima status "kulturne rase", tj. njenim uzgojem se bave odgajivaci i klubovi, ona ipak sa lakocom moze da bude svrstana u "prelazne" forme (izmedju izvornih pasa sa Kavkaza i kulturnih rasa, koji je covek stvorio). Ipak i dan danas za priplod se uzimaju i zivotinje bez pedigrea, a samo sa potvrdom, izdatom od strane administrativnih organa nekog sela ili oblasti. Za prelazne forme karakteristicno je neujednacenost strukture rase: jedan njen deo se odrzava selekcijom, a drugi jos uvek se nalazi u izvornom stanju. Kulturne rase opstaju iskljucivo zahvaljujuci radu coveka i degradiraju se, ako taj selektivan rad prestaje. Uzgoj tih rasa je baziran na unapred planiranoj selekciji, karakterna je i fenotipska slicnost "proizvoda". Izvorni psi su se formirali spontano, uglavnom prirodnom i takozvanom "narodnom" selekcijom, cesto je bio zastupljen vrlo tesan inbriding (incest). Oni nisu toliko zavisni od coveka kao psi kulturnih rasa, nego su samo orijentisani na njega, kod njih je vrlo izrazen polni demorfizam (razlika izmedju muzjaka i zenke).
Predstavnici ove rase u Rusiji i danas dosta se medjusobno razlikuju, genetska naslednost pojedinih osobina nije jos sasvim stabilna. Zbog toga treba zesce sprovoditi takve selektivne metode, kao odstranjivanje od repordukcije nezadovoljavajucih primeraka, zesca kontrola kvaliteta legala i sl. Pre svega je neophodno stvoriti "jezgro" rase, odnosno pse koji su stvarno dostojni i odgovaraju zahtevima standarda, pozeljnim radnim osobinama i temperamentom, imaju u sebi krv poznatih i proverenih priplodnjaka. Takodje treba iskljucivati iz uzgoja pse, koji su liseni borbenih i radnih osobina, nesposobnih za cuvanje imovine i vlasnika, plasljivih i suvise flegmaticnih ili neuroticnih.

TRENUTNO STANJE RASE "KAVKASKI OVCAR" U RUSIJI

Pocetkom 30-tih godina kavkaski ovcari su poceli da se gaje u Rusiji u uslovima odgajivacnica. To su bile uglavnom vojne ustanove ili odgajivacnice krupnih drzavnih objekata poput zavoda i fabrika, gde su se ti psi sluzili za cuvanje imovine i teritorije. Treba reci, da od 30-tih godina do danas, kao prvo, znatno se povecao broj ovih pasa, i drugo, formirali su osnovni centri uzgoja. To su gradovi - Ivanovo, Moskva, Sankt-Peterburg, Perm, Ekaterinburg, Novosibirsk, Tambov, Orenburg, Magnitogorsk, Celjabinsk, Donjeck, Lugansk i dr. Kad bi se sprovodila analiza porekla danasnjih pasa, to bi se moglo reci, da prakticno sve zivotinje imaju svoje genetske korene u tim centrima uzgoja. Trenutno se raspolaze dosta velikim brojem zenki odlicnog kvaliteta, ali se to ne bi moglo reci o rasi u celini. Razlog je u tome, sto se u poslednje vreme pojavilo dosta razlicitih klubova koji se bave uzgojem ove rase. To ima i dobru i losu stranu - daje mogucnost mladim odgajivacima i vodjama uzgoja da se prikljuce selektivnom radu, a s druge strane, doslo je do uzgoja pasa bez ozbiljnog sistema i kontrole, sto je imalo veoma negativne posledice. Parili su se psi, koji su, u stvari, spadali u priplodni skart a isto takav bio je priplod. Postalo je nemoguce sprovoditi uporedjenje pasa na izlozbama zbog malog broja prijavljenih pasa u manjim klubovima i gradovima. Pojavili su se i hibridni primerci (mesanci) zbog lakoce dobijanja pedigrea u pojedinim klubovima. Sve je to dovelo do pada kvaliteta pasa, pojavljivanja genetski nasledjivanih mana kao sto su poremecaji zubnog sistema i aparata kretanja, velike razlike u visini pasa, pojave skracenih i iskrivljenih repova, plavih ociju. Kvalitet pasa u razlicitim klubovima znatno varira. Osim toga, aktuelan je i problem kvalitetnih priplodnjaka (muzjaka), koji se cak i u krupnim centrima uzgoja mogu da se izbroje na prste jedne ruke.

Odgoj Kavkasca

Specificnost odgoja stenadi i pasa rase kavkaski ovcar

U periodu od 1. do 5. meseci starosti je najbolje vreme za preuzimanje steneta i navikavanje ga na coveka i spoljnu sredinu. Ono postaje jako privrzeno vlasniku, njegovoj porodici, domu. Posle 5 meseci navikavanje na novog vlasnika dosta teze se odvija i nikad ne bude potpuno. Isto se odnosi i na mesto boravka. Zato se pas, koji polovinu prve godine zivota provede pored stada ovaca, jako tesko navikava na zivot u odgajivacnici ili na zivot u gradskoj zgradi. Psi koji su pola godine ziveli u odgajivacnici i uzeti na vaspitanje u tom uzrastu ostaju manje privzeni coveku. Stenad kavkaskog ovcara se gaji i vaspitava na slican nacin kao i stenad drugih rasa pasa snazno-grubog i grubog tipa konstitucije, ali postoje neke osobine karakteresticne za ovu rasu, prouzrokovane spesificnoscu porekla i uzgoja ovih pasa.

Ishrana

Kavkaskom ovcaru je svojstvena visoka efikasnost usvajanja hrane, zato je obim konzumirane hrane manji u odnosu na jedinicu mase tela psa, nego kod predstavnika drugih rasa. Mladom organizmu steneta potrebno je vise hrane u odnosu na sopstvenu tezinu, nego kod odraslih pasa. Takva ekonomicnost u usvojanju hrane se objasnjava time, da se rasa formirala u uslovima ogranicenih resursa hrane, i osim toga, kavkasci, kao i svi krupni mesozderi, poseduju jako izrazen refleks ekonomisanja snage i njihova energetska potrosnja je veoma mala. U svojoj postojbini kavkaski ovcari su se hranili uglavnom sirovim belancevinama: otpadom od klanja ovaca, mrtvorodjenima i uginulim jagancima, ostacima covekove ishrane, a lovili su i sitne glodare i sl.
Organizam ovih "cuvara stada" u procesu selekcije se prilagodio na visokoefikasno usvajanje hrane, narocito sa visokim sadrzajem belancevina. Psi gube osobinu da proizvode enzime za varenje mleka onda kad prestanu da ga redovno konzumiraju (u prirodnim uslovima - sa oko tri meseca). Zato je kod odraslih pasa cesta pojava proliva kao reakcija na hranjenje mlecnim proizvodima. Kavkaski ovcari mogu da sacuvaju sposobnost dobrog varenja mleka tokom celog zivota, ako se mleko redovno dodaje ishrani. Odraslog kavkasca je dovoljno hraniti jednom dnevno jednolicnim ali kvalitetnim obrokom - psi ove rase dosta su konzervativni u pogledu hrane. Mnoge vlasnike kavkazaca brine, kad njihovi naizgled zdravi ljubimci odbijaju da jedu. Ne treba se brinuti zbog toga, menjati hranu, davati poslastice ili hraniti na silu. U prirodnim uslovima zdravi psi mogu dosta dugo da opstanu bez hrane i bez stetnih posledica. Verovatno je takvo "gladovanje" neophodno za njihove normalne zivotne aktivnosti. Navikavati kavkaske ovcare na raznovrsnu ishranu neophodno je od malih nogu.
Hrana steneta mora da bude kvalitetna i da sadrzi sve neophodne sastojke: belancevine, ugljene hidrate, masti, vitamine, makro- i mikroelemente. Obroci steneta kod novog vlasnika u pocetku ne smeju puno da se razlikuju od obroka koji je ono dobijalo kod odgajivaca. Treba spomenuti, da s obzirom na poreklo, stenad kavkasaca je neprobirljiva. Organizam steneta se prilagodjava onoj ishrani, koju dobija i "obucava se"
da proizvodi tu kolicinu enzima, koja je neophodna za varenje do potpunog usvajanja hrane. Zato je toliko bitno da u periodu "obucavanja organizma", a to je period od 1. do 3. meseca, stene navikne na raznovrsnu hranu i da se formira pravilan stil ishrane. Ne treba zaboravljati da su psi po svojoj prirodi mesozderi i da je osnova njihove ishrane - zivo meso. U prirodnim uslovima, njima neophodne biljne komponente u ishrani dobijaju jeduci polusvarene ostake hrane iz degistivnog trakta svojih zrtava biljojeda. U uslovima kulturnog uzgoja normalni obrok mora da sadrzi u osnovi grube vrste mesa, iznutrice, produkte zivotinjskog porekla i kao dopunu - kuvane zitarice i zivo i kuvano povrce. Visokokaloricne belancevine pomazu asimilaciju kalcijuma sto je veoma bitno za mladi organizam i za pravilno formiranje kostura takvog krupnog i mocnog psa, kakav je kavkazac. Belancevine u racionu moraju da iznose 28-35 odsto, masti oko 20 odsto. Hrana biljnog porekla iznosi oko 50 odsto obroka odraslog psa i oko 30 odsto u obrocima steneta. Korisno je uvoditi u ishranu steneta beli sir, jaja, morsku ribu, malo povrca. Ali treba imati u vidu da belancivine sira ne sadrze za organizam neophodne aminokiseline, koje poseduje meso, a preterano uzimanje jaja moze daprouzrokuje alergijske reakcije i smanjenje kvaliteta dlake. Kase za stenad i odrasle pse moraju da budu dobro skuvane, inace ne mogu da budu svarene i /usvojene/ od strane organizma psa. Stenci kavkaskog ovcara rastu vrlo brzo i zato su za normalno formiranje i razvoj organizma neophodni dobro izbalansirani obroci bogati mineralnim dodacima. Prirodni izvori tih elemenata su: hrskavica i sundjerasto tkivo kosti, mlevena sa kostima riba. Vrlo korisna moze da bude masna sitna morska riba - ona sadrzi i riblje ulje i mineralne
dodatke. Takvu ribu treba samleti u masini za meso ili sitno iseci, a stencima posle 3 meseca starosti davati celu. Preporucljivo je, takodje davati specijalne vitaminsko-mineralne dodatke ishrani u vidu tableta, praskova itd. Trenutno se u prodaji nalazi veliki broj tih preparata, ali treba voditi racuna o sledecem: ako na etiketi nije naveden sastav preparata u % ili gramima, to znaci da proizvodjac ne
odgovara za stabilnost njegovog sastava i verovatno je taj preparat mesavina otpada prehrambene proizvodnje (kostano brasno i slicno). Ako informacija o sastavu postoji, onda odnos kalcijuma (Ca) i fosfora (P) mora da bude 2 ili 1,5 : 1, t.j. Ca mora da bude 2 -1,5 puta vise nego P. Mora da bude prisutan i vitamin D2, bez kojeg Ca ne moze da bude usvojen. Pozeljno je da u uputstvu pise, da je taj proizvod namenjen stencima krupnih rasa.
Za ishranu moze da se koristi i suva hrana, koja sadrzi visoki procenat belancevina i odgovara potrebama stenaca krupnih rasa, takvih proizvodjaca kao " Royal Canin", "Eukanuba", "Purina" i nekih drugih. Ali bez obzira na to, stencima i odraslim psima potrebno je i zivo meso. Ne treba davati meso i suvu hranu zajedno, bolje je podeliti obroke. Bolje je od detinjstva nauciti psa na razlicite vrste hrane, tako ce biti manje problema na putovanjima, izlozbama i sl.

Primerni obrok odraslog psa rase kavkaski ovcar (tezine oko 50 kg)

Govedina ili zamena - najmanje 600 gr
zitarice (suve) - 150-200 gr
Mleko - 0,3-0,5 l
Jaja - 1-2 kom. nedeljno
Povrce - 300 gr
Masti - 65-70 gr
Voda - po potrebi

Kad planiramo obroke mozemo da koristimo sledecu skalu zamenljivosti jednih namirnica drugim:

1 kg govedjeg mesa = 0,75 kg srca = 1,5 kg pluca (bele dzigerice) = 1,5 kg
iznutrica = 2 kg creva = 0,5 kg mesno-kostanog ili ribljeg brasna = 0,75
kg suve ribe = 1,5 l mleka = 0,75 kg masnog sira ili 1,5 nemasnog sira.
Zamena za 1 kg zitarica (u Rusiji se koriste ovsene pahuljice, heljda,
prekrupa od prosa, pirinac, prekrupa od jecma, gersla) = 1,5 kg tosta
(pecenog hleba) = 1 kg razanog tosta.

Obim obroka zavici od konzistencije hrane. Kod hranenja "tecnim" obrocima sa sadrzajem vode oko 70-75 odsto, odraslom psu treba davati 3,5-4,5 dcl/kg, a kod hranenja suvim obrocima, sa sadrzajem vode oko 8-10 odsto daje se oko 1-1,5 l na 1 kg zive mase . U proseku odraslom kavkaskom ovcaru tezine oko 50 kg treba dnevno davati oko 2-2,5 l "vlaznog" obroka.

Stenci kavkaskog ovcara uz pogresnu ishranu brzo obolevaju od rahitisa: nastaju zadebljanja na zglobovima dosaplja, formira se izvrnut stav prednih nogu, podlaktica se iskrivljuje u obliku slova "O" , kod zadnih nogu se formira "X" stav, nastaju zadebljanja na zonama rasta na rebrima, ponekad se iskrivljuju i kosti lobanje - ocni lukovi postaju izrazeniji, moguca je i deformacija grudnog kosa. Kod pojavljivanja prvih znakova rahitisa
neophodno je kontaktirati veterinara, zato sto se zapusten rahitis jako tesko leci i moze da ostavi posledice za ceo zivot. Kod pogresne ishrane i losih uslova drzanja, kavkaski ovcari su podlozni bolestima i poremecajima metabolizma, nasledne prouzrokovanosti koja, za malim izuzecima, nije razjasnjena. Najcesce se takvi poremecaji pojavljuju u obliku pomeranja rokova linjanja, ekcema, cirova na sapama i sl., mada ekcemi i cirevi mogu da budu prouzrokovani i ektoparazitima. U svim slucajevima neophodno je pokazati psa veterinaru.

Bolesti i vakcine

Autohtone rase pasa Rusije su se formirale u regionima sa toplom klimom i u uslovima povecanog suncevog zracenja, u izolaciji od drugih populacija pasa. U tim uslovima njih nisu ugrozavale epizootije virusnih obolenja i njihova rezistencija ka virusima je niza nego kod kulturnih rasa pasa. Danas stenci, a i odrasli psi cesto pate od stenecaka, parvoviroze i drugih virusnih infekcija. Bolest obicno ima akutnu formu. Tesko stanje se pojavljuje vec u prvim danima oboljenja i brzo nastaju komplikacije na nervnom sistemu u vidu pareza i paraliza ili trajnih "tikova" na pojedinim delovima tela. Boriti se sa virusnima infekcijama kod kavkasaca vrlo je tesko, i zato veliki znacaj ima pravilna vakcinacija. Za razliku od vecine rasa pasa, kojima je dovoljna vakcinacija uz naknadnu revakcinaciju, stenetu kavkaskog ovcara su neophodne tri vakcinacije: prva vakcina se daje sa 7-8 nedelja starosti (obicno je to "Puppy" vakcina), zatim posle 4 nedelje se daje
druga vakcina, a kad stene napuni 3,5-4 meseca sprovodi se buster-vakcinacija. Proverite, da li je vakcina pravilno cuvana (+2 - +8 Celzijsovih stepeni) i da li je istekao rok trajanja. Samo ce tako vase stene biti zasticeno od virusnih infekcija. Pre vakcinacije neophodno je sprovesti dehelmintizaciju u 2-3 navrata, da
ne bi doslo do razvoja polno zrelih forma glista iz jaja, na koji antihelmintici ne uticu.
Pre vakcinacije stene ne treba izlagati direktnom i inderektnom kontaktu sa drugim psima. Inkubacija opasnih virusnih obolenja se odlikuje odsustvom klinickih znakova i pas naizgled deluje zdravo. Vakcinacija u vreme inkubacije dovodi do pojave klinickih simptoma i dovodi do tezeg toka bolesti. U svakom slucaju, ako se pas ipak razboleo, odmah potrazite pomoc veterinara jer je vreme intervenisanja od presudnog znacaja.
Zbog kasnijeg formiranja i fizioloskog razvoja opasnost od obolevanja se snizava nesto sporije, nego kod pasa kulturnih rasa.

Setnja sa kavkascem

Stene kavkaskog ovcara ne treba prisiljavati da mnogo trci. Ali ne sme ni da se ogranicava njegova sloboda kretanja. Kako smo spomenuli ranije, ova rasa poseduje karakteran i jako izrazen instinkt ekonomije snage. Stene je sposobno da samo sebi dozira njemu neophodno fizicko opterecenje. Ako se u toku setnje stene umorilo i odlucilo da malo odmori, ne treba ga u tome sprecavati.
Sa 2-4 meseca starosti stene kavkaskog ovcara je vec u mogucnosti da seta 1,5-2 km dnevno, a od 4 do 5 meseci - do 2-3 km. Njegove mogucnosti su dosta vece, i ono vec moze i da pliva po 25-30 metara i da preskace male prepreke (ali ne vece od nivoa grudi steneta). Od 6 meseci setnje mogu da budu dugacke i po 10 km. Moze da se uvede i trcanje za biciklom, ali odstojanje ne sme da bude vece od 0,5 - 1 km, a stene mora da trci bez naprezanja blagim kasom.
Opterecenje u toku rasta i razvoja treba povecavati postepeno, nikako ne treba "od ponedeljka" zapocinjati aktivan trening. Suvisno fizicko opterecenje kod steneta moze da izazove istezanje tetiva i nepravilno
formiranje aparata kretanja, sto je takodje moguce kod tovne kondicije i pregojenosti steneta. Slabost tetiva moze da bude i genetskog porekla , i ako postoji verovatnoca takve naslednosti, stenetu je potrebna posebna
paznja.
Sa 4-5 meseci treba zapoceti osnovnu dresuru : stene mora da nauci komande "pored", "dodji", "sedi", "lezi", "stani","mesto", "fuj". Stene vec sa 2-3 meseca treba da se navikne na povodac i ogrlicu, a treba ga navikavati i na korpu za njusku. Pas takodje mora da zna da pokaze zube - to ce vam trebati na izlozbi. Ako stene voli da se igra sa loptom ili drugim predmetima, naucite ga da vam donosi baceni predmet (naredba "aport"), mada kod ove rase instinkt aportiranja nije razvijen. Vezbajte sa vasim kavkascem svaki dan pocevsi od 5 pa do 15-20 minuta u toku setnji.
Sportski i izlozbeni trening mladog psa moze da se zapocne tek nakon potpunog formiranja aparata kretanja i potpunog prestanka rasta psa, t.j. posle 12 meseci starosti. Principi postepenog povecanja tezine treninga
moraju strogo da se postuju. Kavkasci se kasno formiraju i kod nepostovanja ovog principa moguca je deformacije aparata kretanja i u kasnijem dobu.

Vaspitanje i dresura

Vaspitanje kavkaskog ovcara

Kako pokazuje iskustvo, ne moze svaki covek, cak i ako prethodno je bio vlasnik psa neke druge rase, da podnese izazov i da bude gazda kavkazcu. Uz to je jednako nepozeljna situacija kad pas postaje gazda nad covekom i kad covek "slomi" kavkazca i taj izgubi osobine karakteristicne za rasu. Idealan vlasnik kavkaskog ovcara mora da bude stalozen, uporan, strpljiv, razuman i taktican - koji voli i postuje svog psa.
Kod vaspitavanja kavkazkog ovcara osnovni zadatak je formiranje kod steneta poverenja prema svom vlasniku. Ostvariti dobar kontakt a posle i poslusnost psa bez poverenja je nemoguce. Bilo bi dobro ako uspete da postanete za stene vaspitac, hranilac, prijatelj u igrama i vodja, kome ce stene donositi svoj "plen". Iskustvo je pokazalo, da je daleko od toga da je vecina vlasnika uspelo u tome. Doduse, treba spomenuti da se u ovoj rasi se srecu psi, koji su prosto nesposobni da mirno zive pored coveka, pogotovu u organicenom prastranstvu stana (sto je cest slucaj u Rusiji) ili malog dvorista.

Ali cesto je da problematicnim postaju i ti psi, koji u pocetku nisu imali za to nikakvih preduslova. Kako izgraditi svoj odnos sa stenetom da bi se takve situacije izbegli? Zato vase ponasanje mora da bude etologicno - odnosno, stene mora de razume vase postupke. Za stene kavkasca veoma je bitno da u ranom detinjstvu, kada jos nije formiran jezik obracanja izmedju dve vrste - covek i pas, ponasanje vlasnika bude razumljivo za nega uz pomoc genetski nasledjenih mehanizama komuniciranja pasa.
Takodje izmedju stenaca ove rase velik je broj jedinki, koji su agresivno reaguju na nerazumljive i dosadne za nijh postupke coveka. Mnogim kavkascima vec u detinjstvu nije potrebno mazenje i zelja mnogih ljudi da pomaze "sladkog medicu" nailazi na odlucan otpor. Jos brze cete isprovocirati agresiju nerazumljivom ili zestokom kaznom, kad se stene oseca saterano u cosak. Glavna opasnost takve agresije nije u traumama, koji pas moze da nanese vlasniku, vec u tome, da ce se ujedanja izazvane srahom ponavljati u slicnim situacijama i polako ce preci u naviku. Savladavanje takvog ponasanja po zavrsetku odredjenog perioda, posebnog za svako stene, postaje jako tezko i boravak sa takvim psom pod istim krovom postaje prosto opasan.
Izmedju pasa ove rase cesto se srecu pse, koje agresivno reaguju na svi pokusaji uzimanja njihove hrane ili cak priblizavanja mestu hranenja. Takve su psi- potencialne grupne lidere, spremne za beskompromisnu borbu za hranu. Takvo ponasanje kavkasca, koji zivi pored coveka, je nedopustivo tolerisati da ne bi za to platili skupu cenu u buducnosti. Od malih nogu za stene ruki gazde moraju da budu povezane sa hranom. Korisno je hraniti stene iz ruku - davati komadice mesa ili suvu hranu, pridrzavati posudu iz koje jede stene u rukama.

Od posebnog znacaja je pravilna socializazija mladog kavkackog ovcara. Bilo bi pogresno gajiti psa u uslovima izolaciji od ljudi i drigih zivotinja. cim bolje mladi pas poznaje ljude, tim ce se sigurnije on osecati u njihovom drustvu, bice stalozeniji u mirnoj situaciji i tim odlucniji i opasniji neprijatelj u konfliktnoj.
Veoma bitno za psihicki razvoj i socializaciju steneta je druzenje sa drugim psima. Neka vas ne zbunjuje da u detinjstvu stene vrlo lako zauzima polozaj potcinjenog pred starijim psima. Ovo je samo projavljivanje elementa normalnog nagona samoodrzanja vrste. Velika je potreba mladog psa za igrama sa svojom vrstom a i sa vlasnikom. U igri se slifuju pokreti koji su neobhodni kasnije u realnim situacijama kao sto su lov, agresija ili odnos izmedju polova. Igra sa covekom jaca poverenje izmedju psa i coveka, a s druge strane sluzi indikatorom tog poverenja: pse "sgazene" od strane gazde u igri se osecaju neugodno, cesto izbegavaju igru. Psi koji su "van kontrole" mogu namerno nanositi bol, cepati odecu i diktirati svoja pravila. Kod pravilno formiranog odnosa izmedju vlasnika i psa u kontaktnim igrama pas se uci da se ne plasi coveka, da dozira snagu stiskanja vilica i stice poneke odlike svog buduceg posla - cuvara i zastitnika.
Kazniti stene treba kratko ali snazno, uz to bolje to obavljati rukom, a ne povocem, bicem ili motkom. Za kavkaskog ovcara kazna ce imati znacaj samo ako je direktno povezana sa vlasnikom, slicno tome kako kaznjava zenka svoje stence. Kazna moze da bude stiskanje i trzanje za vrat, obaranje i pritiskanje uz zemlju i sl. Kazna uz pomoc nekog predmeta ce dovesti do toga da pas ce reagovati na prisutstvo ili odsudstvo tog predmeta, a ne emocije i postupke vlasnika. Ne vredi trcati za povocem ili bicem da bi ste kaznili stene - za njega to ce znaciti da ste napustili teritoriju i pobegli sa mesta bitke. Vas povratak sa kajsem u ruci pas ce proceniti kao neocekivanu agresiju sa vase strane i moze poceti da se brani.

Dresura

Osnovna metoda dresure pasa radnih rasa ( u Rusiji kavkaski ovcar se smatra radnom rasom) je kontrastna metoda. Njena sustina je u kombiniranju mehanickog i stimulativnog uticanja na psa i primene kako sredstava prinude tako i isticanja i nadrazaja za hranu. Uz pomoc mehanickih nadrazaja (pritisak rukom, trzanje povodnika i sl.) teramo psa da zauzme odgovarajuci polozaj, a hranu (slatkis) koristimo kao nagradu za ostvarenu naredbu.
Veoma stara je metoda podrazavanja . Ona cesto se koristi kod obucavanja pastirskih pasa i pasa-cuvara, gde mladi pas moze da korira ponasanje starijeg i iskusnijeg psa. Ova metoda moze da se koristi kao pomocna.

Ali treba spomenuti da predstavnike ove rase ni su psi od kojih mozete ocekivati automatsko ispunjavanje naredbi i pretvaranje u pokornog roba, bez pogovora ispunjavajuceg svi zahtevi dresera. Kavkasci su psi nezavisnog i samostalnog karaktera i automatski rad koji karakteran za nemackog ovcara nije za njih. U kriticnoj situaciji kavkazac pre ce samostalno odluciti kako ce da reaguje, nego da ceka naredbu ili da se ponasa po sablonu.

U Rusiji u klubovima radne kinologije kavkaski ovcare se obucavaju po "kursu opste dresure" - poslusnost (OKD), "zastitno-karaulnoj" - odbrana i napad (ZKS) i "karaulnoj sluzbi" - rad na bloku (KS). Dresura ovcara azijskog porekla po kursu opste dresure zahteva od vlasnika velikog strpljenja i stalozenosti. Psi koji su namenjeni iskljucivo za cuvarski posao ne treba da se dresiraju po kursu "opste dresure", zato sto ona suvuse disciplinuje psa i izaziva procese blokiranja kod njega. Osim toga refleks aportiranja kod ovih ovcara nije razvijen, a takve naredbe kao sto su "sedi', 'lezi", "stani" kad se rade nejzmenicno i sa vise ponavljanja "zatupljuju" psa.

Inace pravilno odgajano i pripremljeno stene vrlo lako savladava kurs poslusnosti i dresirati ga pravo je zadovoljstvo, ali mehanicke metode nemaju veliki uspeh u dresuri kavkazaca. Takodje obuku po kursu poslusnosti treba poceti od malih nogu i zavrsiti do polnog sazrevanja psa (period od 7-8 meseci). U taj period pas ponovo procenjuje svoj odnos sa spoljasnim svetom i cesto vrlo brzo iz dobrocudnog i poslusnog steneta pretvara se u zrelog i ozbiljnog psa, nepoverljivog prema strancima. Obicno sa 9 meseci pas je vec formiran, dobro razvijen, sa stabilnim nervnim sistemom i spreman za daljnju ozbiljniju dresuru (OKD).
Kurs "opste dresure' (poslusnosti) u Rusiji ukljucuje u sebe sledeci elementi: naredbe "pored", "sedi", "lezi", "stani", pustanje u slobodno stanje (naredba "setaj") i prilazenje psa na poziv "dodji", vracanje psa na odredjeno mesto (naredba "mesto"), donosenje predmeta - aportiranje, penjanje po lestvama i po gredi i preskakanje nizih prepona slobodnim skokom, a visih (do dva metra) u skoku sa puzanjem. Pas mora da nauci da ne uzima hranu od stranaca i sa zemlje (naredba "fuj"), da se ne plasi pucnja, da se odaziva lajanjem na naredbu "glas", da zna da puzi i da pliva, preskace rov sa vodom (cetri poslednje opcije ni su obavezne).

Obuku po kursovima ZKS i KS ne treba zapocinjati suvise rano - minimalan uzrast za obuku je 18 meseci. Pas mora da bude dovolno fizicki zreo i intelektualno razvijen za samostalno i operativno reagovanje. Neophodan uslov je i cvrst kontakt izmedju vlasnika i psa
Specijalna dresura - ZKS, obuhvata discipline kao: izbor stvari vlasnika i/ili pomocnika uz pomoc cula mirisa (naredba "mirisi"), donosenje izabrane stvari dreseru (vlasniku), cuvanje stvari (naredba "cuvaj"), odbijanje ponudjene hrane (naredba "fuj"), odbrana i napad (olajavanje, napad i hvatanje neprijatelja), zastita vlasnika, a takodje i odnos psa prema pucnju.

Kod obucavanja po kursu specijalne dresure - KS, pas koji cuva objekat se nalazi na lancu, bloku ili u slobodnom stanju na zagradjenoj teritoriji. U svim slucajevima pas radi samostalno, atakuje neprijatelja, lavezem dize uzbunu i doziva cuvara. Razlikuju strazarenje pomocu razapete zice ("blok-post") i slobodno strazarenje. Na ispitu u Rusiji pas se ispituje na bloku - ocenjije se aktivnost olajavanja, napad i hvatanje neprijatelja, odnos prema predlozenoj hrani i odnos prema pucnju. Za polaganje ispita po KS posedovanje diplome po OKD nije obavezno, ali ako pas nema polozen ispit iz OKD, tada se proveravaju takvi navici kao kretanje psa pored dresera bez povoca, odnos prema povocu i korpi za njusku, prilazenje psa dreseru iz slobodnog stanja ili sa obelezenog "mesta" i naredba "fuj" - prekid nezeljenih dejstvija. Ova dresura je neobhodni minimum za kavkazkog ovcara. Minimalni uzrat psa za ovu vrstu dresure je 18 meseci.

U stepskim i planinskim predelima u seoskim podrucjama osnovnim zadatkom azijskih ovcara ostaje cuvanje, pratnja i napasanje stada. U njenoj osnovi lezi pastirski instinkt. Kavkazac nece da trci oko stada kao border-koli ili avstralijski kelpi, ali ipak poseduje pastirski instinkt. Ako je pas buduci "pastir", on mora pre svega da odraste pored stada. Pas-pastirac mora da ume da obavi okupljanje i "uplotnjavanje" stada, cuvanje ispasaja ili ogradjenog prostora za stado, pratnju i poravnanje fronta stada, vracanje zaostalih i izgubljenjih zivotinja u stado. Pas moze da se nauci da okrece stado u levu ili desnu stranu, da oslobodja prolaz ili put za prolaz automobila. U mestima gde ima zveri-grabljivica psa obucavaju cuvanju stada od njih. Istrazivanja sprovedena ruskima naucnicima pokazali su da autohtone rase ovcara azijskog porekla vise su namenjene za cuvanje stada, nego za pastirski posao. Mada postojali psi, koji su pasli i po 5 000 ovaca bez pomoci cobanina, sami birali ispasaj i nisu dozvoljavali da bilo ko pridje stadu.

Pravilno dresirani kavkaski ovcar ocuvava svoje znanje tokom celog zivota. Nema potrebe da stalno "obnavljate gradivo", jer karakteran problem kod pasa ove rase je u tome da pas sam odlucuje kada i gde ce on primenjivati steknuto znanje.

Nedavno je uveden u Rusiji i specijalni test na specijalkama, bez kojeg pas ne moze da bude pusten u uzgoj. Negov cilj je u tome da se iz uzgoja iskljuce psi sa patoloskima peremecajima psihi, plasljive ili preterano agresivne. Testiraju se psi koji su napunili 12 meseci i koji su oblezeni tetovazom. Ocene su - pozitivna (T1 i T2) ili negativna (-). Ocenjuje se socialna adaptiranost, odnos prema pucnju i instinkt zastite vlasnika.

Veoma velike rase pasa, koje mozemo da definisemo kao "jedinke, cije su dimenzije znatno veci od dimenzija ostalih pasa" i cija tezina iznosi od 45. kg do 100. kg i vise.
U pojedinim zemljama takve rase iznose 10 odsto od svih pasa, unesenih u rodovne knjige.
Zbog velike visine i tezine takvi psi imaju specifican nacin zivota i njihovi vlasnici pripadaju posebnom i retkom soju ljudi. Naime, takvi psi tezko podnose zivot u zatvorenim prostorijama i vlasnika, koji vodi statican nacin zivota. Troskovi lecenja i odrzavanja takvog psa uobicajno proporcionalni njegovoj velicini i dosta su skuplji za jednu dogu ili bernardinca u poredjenju sa lecenjem, recimo, jorksirskog terjera. Znaci, osnovni zadatok vlasnika takvog psa - preventiva oboljenja.

Energetske potrebe

Osnovne energetske potrebe velikih pasa su 40-50 kkal na jedan kg mase dnevno. Kolicina hrane, koju pas konzumira u toku jednog dana varira izmedju 1. do 2. kg, zavisno od rase, uzrasta i nacina ishrane. Realne energetske potrebe takodje su u zavisnosti od rasne pripadnosti i dostizu 80 do 180 odsto od srednjih teoretskih potreba (ili 132 kkal/kg). Iz toga sledi, da su veliki psi jedu velike kolicine hrane, tako da o sastavu hrane i izbalansiranosti njenih sastojaka mora se strogo voditi racuna. Vrlo cesto vlasnici ovih pasa koriste kombinovani nacin ishrane, t.j. ukljucuju u obrok kako industrijske granule tako i "domacu kuhinju", sto objasnjavaju ekonomskim uslovima.
Kod velikih pasa uobicajne su prolive i ceste defekacije. Razlog je u tome da duzina i masa degestivnog trakta kod ovih pasa relativno mala u odnosu na pse drugih rasa (tri odsto njihove tezine u poredjenju sa sedam odsto kod manjih pasa). Takodje za njih je karakteristican dosta brzi "stomacni tranzit" hrane. Pored vec navedenih osobina zivotni vek ovih pasa je dosta manji i znatno je veca predispozicija prema nekim oboljenjima (prosirenje i zavala zeludca, osteo-artikularne peremecaji i sl.).
Rezultate istrazivanja na Univerzitetu Purdue u SAD, u kojim je ucestvovalo 42 076 pasa pet vecih rasa (doga, bernardinac, rotvailer, njufaundlend i bernski planinski pas), cije su vlasnici potrazili veterinarsku pomoc, potvrdile su te njihove osobine. Ukupno 4 753 pacijenata, ili 11 odsto od svih prijavljenih pasa patili su od osteo-artikularnih peremecaja (73 odsto), sindroma proserenja i zavale zeludca (14 odsto) i od srcanih obolenja (13 odsto).

Posirenje i zavala zeludca

Kako su pokazala ova istrazivanja, sindrom prosirenja i zavale zeludca iznosi 1,53 odsto od svih obolenja, koja su bila diagnostirana kod veoma velikih pasa razlicitog uzrasta. Najcesce obolevaju psi u periodu od sedam do deset godina. Od svih obolelih pasa 73 odsto su bili nemacke doge.
Za ovaj sindrom karakteristicno je stagniranje "stomacnog tranzita". Posledice toga (peremecaji krvotoka i disanja) vrlo brzo mogu da izazovu sok, koji moze da prouzrokuje uginuce zivotinje. Zato pomoc mora da bude pruzena sto pre moguce.
Ovaj sindrom je karakteristican za odrasle pse krupnih i veoma krupnih rasa. Mogucnost oboljenja se povecava sa godinama i varira od dva do deset odsto. Razlog ovog oboljenja do kraja nije poznat, ali postoje dva uzroka, koji mogu da izazovu pojavu ovog sindroma. To su obim grudnog kosa i konzumiranje velike kolicine hrane. Zato epidemiolosko istrazivanje pokazalo negativnu korelaciju izmedju obima sastojaka ishrane i pojavom sindroma zavale i prosirenja zeludca kod velikih rasa pasa.
Verovatno na pojavlivanje ovog oboljenja utice i veliki obim vazduha u zeludcu kod ovih pasa. Mnogobrojna istrazivanja su pokazala sto vazduh stize u zeludac u toku konzumiranja obroka, a ne stvara se u toku fermentaciji hrane. Znaci, treba spreciti halapljivo unosenje hrane da bi smanjili mogucnost gutanja vazduha. Neki od istrazivaca preporucuju podizanje cinija na odredjenu visinu ili ubacivanje u ciniju nekoliko predmeta (naprimer, teniskih lopti), kako bi smanili brzinu unosenja hrane. Korisno bi bilo podeliti dnevni obrok na vise porcija ili navlaziti hranu zbog stimulaciji rada zeludca. Takodje ni su preporucljivi bilo kakve aktivnosti ili vezbe pred hranjenje ili neposredno posle hranjenja. Treba izbegavati hraniti psa kasno uvece ili pred odlazak vlasnika od kuci. I na kraju napomena vlasnicima - na vreme zapazene prve simptome dozvoljavaju brzo i efikasno sprovodjenje hirurskog zahvata, koji moze da spasi zivot psu.

Osteo-artikularna obolenja

Po podacima istog americkog istrazivanja, u osam odsto slucajeva predstavnici pasa velikih rasa stradaju osteo-artikularnim peremecajima (artropatije, displazije i sl.). U vise od 61 odsto slucajeva u pitanju su bili rotvajlere, od njih vecina (8 od 10) do 4 godine starosti. Preovladjivanje ove vrste obolenja kod velikih rasa postaje razumljivo ako se uzme u obzir njihova tezina i opterecenje kostiju, ligamenata i zglobova ovih zivotinja. Bez obzira na to, sto proces rasta je genetski izprogramiran, nacin ishrane i trening mogu da peremete taj razvojni proces. Neophodno je ogranicavati unosenje energosnabdevajucih elemenata, jer ako njihova kolicina u ishrani prevalira, moze da dodje do brzeg i neproporcionalnog porasta zivotinje. Zato treba strogo kontrolisati tezinu psa. Autor predlaze merenje psa jednom nedeljno uz pomoc vagi.
Ovakva oboljenja relativno su cesta kod pasa velikih rasa i za odredjeno vreme mogu da dovedu do neophodnosti hirurske intervencije, a zatim, naravno, i postoperacijone nege. Takvi troskovi mogu da budu preveliki za vlasnika psa. Zato je neophodno posvetiti vecu paznju preventivi ovih oboljenja.

Tumori

Mnogobrojna epidemoloska istrazivanja potvrdjuju relativno cestu pojavu tumora kod pasa veoma velikih rasa. Kao primer navedemo osteosarkomu - najcescu vrstu tumora kod pasa: ako za jedinicu uzmemo rizik oboljenja psa tezine ispod 10.kg, to kod psa tezine 20-35.kg taj rizik sastavlja osam, a kod najvecih pasa-giganata (dzinova) rizik se povecava 60 puta.
Troskovi lecenja tumora, bilo medikamentozne, bilo hirurske, u glavnom proporcionalni velicini psa. Vrlo cesto vlasnici se odlucuju da odustanu od lecenja, jer shvataju, da ne mogu znatno da povecaju zivotni vek svog ljubimca.

Kardiomiopatije

Poznato, da kod pasa velikih rasa cesce se srecu kardio-vaskularna oboljenja nego kod manjih pasa. Rizik uginuca od kardio-vaskularnih oboljenja za 3,7 puta je veci kod krupnijih pasa od cetri do sedam godina starosti, nego kod bilo kojih drugih pasa. Istrazivanja Univerziteta Purdue su potvrdila ove podatke. Kod 1,8 odsto jedinki krupnijih rasa, koji su dosli na pregled, bili su diagnostirane smetnje nije urodjenog karaktera. Najcesce su obolevaju nemacke doge i njufaundlenderi (2,7 odsto), zatim bernardinci (1,1) i rotvajleri (0,6).
Dilataciona kardiomiopatija (DKM) - sindrom zastupljeniji kod pasa vecih rasa. Verovatno, u etiologiji i patogenezi ovog oboljenja, lecenje kojeg je simptomatsko, vazne su uslovi ishrane i uzroci genetskog porekla.

OSMAN 2 - broj rodovnika 14-87, broj PKSS 77222, rodjen je 27. marta 1986. godine u odgajivacnici "Crvena Zvezda" , poginuo je 15. decembra 1993. godine. Ocena na izlozbi - "odlican", KS -1, odgajivacka klasa - 1, prisvojena je 6. avgusta 1993. godine, broj atestata je K-37.
Po kvalitetu potomaka Osman mogao je da dobije odgajivacku klasu "Elita", ali po pravilima tog doba su se racunala sva dobijena legla od priplodnjaka i za dobijanje klase "Elita" neobhodno je bilo da se registruje 30 odsto potomaka, ali uzimajuci u obzir geografiju parenja Osmana, bilo je skoro nemoguce prikupiti tu informaciju.
Osman-2 dobijen je iz kompleksnog inbridinga (lainbriding na Limana 3-3 i na roditeljski par Abdula K-11 + Limba C-30 - 5-5). U produzetku pet generacija je rodovnik Osmana-2 sadrzi 18 predaka upisanih u Saveznu odgajivacku knigu "kavkaski ovcar" i 17 predaka koji su posedovali titule "Pobednik" i "Sampion". U rodovniku Osmana-2 moze da se nabroji 141 poznati predak (poneki od njih se ponavljaju vise puta), a najduza grana sadrzi u sebi 10 generacija predaka. Osnivacem grupe moze da se smatra Abrek 50, vlasnik Sotnina. Osman-2 je direktni potomak Abreka po ocevoj linii.
Roditelji Osmana, Atlant i Siljva, bez obzira na slicno poreklo, bili su psi razlicitog tipa. Atlant - pas srednje visine, kompaktan, sa masivnim kosturom, "zdepast" muzjak sa glavom "medveda", sa veoma sirokim, dubokim i masivnim lobanjskim delom glave, visoko usadjenim i nedovoljno duboko kupiranim usima, sa sitnim, duboko usadjenim tamno-zutim ocima, dobro izrazenim jagodicama i sa kratkom, bez znakova limfaticnosti, njuskom. Dlaka srednjeg tipa, svetlo-siva sa slabo izrazenom maskom. Imao je ponasanje "ljudozdera" i dosta se razlikovao od krupne (za zenku), jakog kostura i malo uzeg tela, sa nesto duzom podkolenicom dugodlake tamno-tigraste Siljve. Slicne su bili samo njihove glave u lobanjskom delu, ali kod Siljve oci su bile okrugle, tamne i malo ispupcene, njuska masivna, normalne duzine sa nesto limfaticnijm usnama. Njena narav je bila zla i opaka, ali je vrlo pametna, a i Atlant je spadao u pse-intelektualce.
Osman-2 je dobio ime po psu, koji je ziveo u odgajivacnici 1975-83. godine i bio je vrhunskim primerkom kavkaskog ovcara.
Opis Osmana-2:
"Zube u komplektu, zagriz makazast. Rasan, visina je visa od srednje, prednji deo je vislji od zadnjeg. Skladno je gradjen, sa masivnim kosturom i dobro razvijenom muskulaturom. Tamno-sivo-tigraste boje sa dubokom crnom maskom, sa dosta dugackom dlakom odlicne strukture, Ukrasna dlaka je dobro razvijena. Polni tip je dobro izrazen. Glava je dosta velika, masivna, sa sirokim i dubokim lobanjskim delom, usi su visoko usadjene. Stop je dosta pravilan (utisak da je stop suvise naglasen, ostavlja dlaka koja u ovom delu strci nagore). Njuska je masivna sa nesto limfaticnijima usnama. Oci su siroko usadjene, okrugle, tamno-zute, malo su neuskladjene sa skoro crnom glavom. Telo je u prednem delu vislje, snazno, pravilno gradjeno. Pozeljan je nesto siri grudni kos, podkolenica je nesto duza. Kretanje je perfektno. Ponasanje je uravnotezeno, sa puno dostojanstva. Lepo je vaspitan i agresivan".
Dimenzije Osmana-2: visina u grebenu - 72 cm, kosa duzina tela - 75 cm, obim dosaplja - 14,5 cm, duzina glave - 30 cm, duzina njuske - 11 cm.
Izlozbena karjera Osmana je pocela veoma uspesno. Na prvoj izlozbi u gradu Podoljsku Osman je sa 14 meseci zauzeo prvo mesto u klasi mladih pasa, i ostavio je veoma povoljan utisak na gledaoce i strucnjake. Dalje su usledili mnogobrojni uspesni nastupi na moskovskim i oblastnim izlozbama razlicitog ranga. Ubedljiva pobeda na prvoj Saveznoj izlozbi u gradu Iljinskom u intermedia razredu, prvo mesto na Svetskoj izlozbi 1991. godine u Dortmundu i za mesec dana na medjunarodnoj izlozbi u Varsavi. Osman-2 je bio prvi ruski kavkaski ovcar, koji je osvojio titulu CACIB.
Karijera Osmana kao priplodnjaka moze da bude ocenjena razlicito. Sa jedne strane Osman se pario veoma intenzivno i po broju uparenih zenki se mogao porediti samo sa svojim savremenikom Zhan-Kristom, koji takodje bio izuzetan pas.
Atraktivan izgled i poreklo ulivali su nadu odgajivacima da ce Osman biti prepotentan u svakoj kombinaciji. Zato su na parenje dovodili zenke, blago receno, sredneg kvaliteta i prosecnog porekla. I rezultat njie doneo slavu ocu - izmedju njegovih potomaka je bio velik broj pasa sa nedovoljno jakim kosturom, pljosnatog grudnog kosa, sa produzenim spicastim njuskama, limfaticnim usnama, krupnim svetlim ocima. Jagodicne kosti su bile nedovoljno izrazene, podkolenice i dosaplja zadnjih nogu suvise dugacke, skocni zglobovi sblizeni. Pojavljivali su se i stenci sa oslabljenom pigmentacijom - braon boje (braon-tigraste) sa braonkastim nosevima i konturom ociju ili pepeljasti sa sivim konturima i nosom. sesto su se radjali i stenci sa podgrizom. Moguca predpostavka da je Osman to nasledio od Atlanta, jer kod njegovih potomaka su se sretali iste mane (oslablen pigment i podgriz).
Nije lako dobiti kvalitetne potomke jednog tipa od psa, koji lici na majku (poboljsani muski varijant), a ima prepotentnog oca. Atlant moze ponekad da se prepozna i u potomcima trece i cetvrte generacije.
I samo kad su kod Osmana dovedene zenke koje su se pokazale kao dobre priplodnjakinje, pojavili su se stenci dobrog eksterjera.
Kvalitetni potomci mogli su da se podele u tri grupe - prvo oni, koji su licili na Osmana, pa na Atlanta, i na kraju - na pretke sa majcine strane.
Sasvim sigurno mozemo da kazemo da je Osman svojim potomcima preneo krupnu glavu, dlaku dobre strukture, agresivno ponasanje, dobru ledjnu linjiu. Izmedju njih retko se srecu psi sa manjkom zuba, nema kriptorhida, nema naslednih bolesti.
Zhivot Osmana nije bio jednostavan. Rodjen i odrastao u vojnoj odgajivacnici, gde je navikao da se ne vezuje za vojnike, koji su se stalno menjali oko njega. Ljude, koje je on voleo i smatrao za gazde isto su ga napustale. Iz nekih razloga 1992. godine Osman ja bio rentiran u grad Luganjsk na pola godine i jako se vezao za svog novog gazdu, ali se osecao izgubljeno van odgajivacnice, gde je bio neka vrsta "maskote", sto je shvatao i odlicno znao, bez svog "harema" zenki, gde je on bio car i gospodar. Kad se Osman vratio kuci, vise nije hteo da napusti teritoriju i na prvoj izlozbi, gde je "Crvena Zvezda" dovela svoje pse, niposto nije hteo da se prikazuje u ringu. Zhelja Osmana je bila shvacena i njega vise nikad nisu izvodili iz odgajivacnice.
Posle izlozbe u Iljinskom Osman se ozbiljno razboleo (verovatno od hepatitisa) i u periodima pogorsanja patio od otoka u predelu glave i vrata, pogled bi mu bio mutan i bezzivotan, postajao je nepridvidljivo agresivan. U periodima remisije bolesti on bi se vracao u svoje obicno stanje.
Osman je uginuo 15 decembra 1993 godine u pokusaju da preskoci boks da bi stigao do zenke u teranju. Inace je bio poznat po snalazlivosti - mogao je da otvori bilo koji boks spolja stojeci na zadnim sapama i uz pomoc prednih sapa i zuba otvarao je najkomplikovaniju bravu, da bih stigao do zenke.
Osman je bio odan i dostojanstven pas. Svi, koji su ga upoznali, zavoleli su ga. Bio je dosta tvrdoglav zato je dobio nadimak - "magarce".

Sa ruskog prevela i pripremila Polina Simić

www.ruskiizvor.com

Srednjeazijski ovcar se formirao pre 4 hiljade godina kao cuvarska i pastirska rasa pasa. Psi su se koristili za cuvanje stada ovaca od vukova i drugih grabljivica, a i za odbranu karavana od napada. Sve do XX veka rasa je ispunjavala svoju svrhu.

Svoj naziv ova drevnja pasmina je dobila pre nekoliko decenija. Prethodno rasa je bila poznata pod imenom "turkmenski ovcar". Naziv "Srednjeazijski ovcar" po prvi put se srece 1935. godine, a poznati ruski kinolog A.P.Mazover skrece paznju na to, da naziv "turkmenski ovcar" nije odgovarajuci. Ipak ni naziv "Srednjeazijski ovcar" nije najuspesniji, jer pojam "Srednja Azija" (u prevodu - Centralna Azija) postoji samo u ruskom jeziku, a ni naziv "ovcar" ne odgovara sustini rase. To nije pas koji trci za stadom i okuplja ga, to je pas - cuvar stada, branioc od vukova i ostalih grabljivica.

Geografski region formiranja rase su teritorije azijatskog kontinenta od Kaspijskog mora na zapadu do savremene granice Rusije sa Kinom na istoku, juznije od Uralskih planina. Drevni naziv tog regiona je Turan, kasnije - Turkestan, jos kasnije - Centralna Azija ("Srednja Azija" po ruskoj terminologiji). Region Centralne Azije je ogroman, ukljucuje Turkmenistan, Uzbekistan, Tadjzikistan, Kazahstan, Kirgizstan, Prikaspijske i Altajske stepe. Osim toga primerci ove rase se srecu u Iranu, na severu Pakistana, Indije, Afganistana.

Srednjeazijski ovcar je tipicna rasa "narodne selekcije" - rase, koju stvarao narod. Svaka rasa narodne selekcije sastoji se od nekoliko populacija razlicitog eksterijera i temperamenta. Sve te populacije su se formirali stolecima uz zestoku prirodnu i narodnu selekciju - odstranivanje nepozeljnih jedinki od strane coveka, uz veoma teske i surove prirodne uslove, u kojima opstajali samo najbolji i najprilagodjeniji pretstavnici rase. Tokom vekova sve ove populacije nikada nisu bile potpuno izolovane. Zato nije opravdano sada "vestacki" izdvajati populacije po republikama i nemoguce je govoriti o nekim uzbekskim, tadjziksim, turkmenskim psima. Centralna Azija je jedini istorijski kotao, gde sto godina - nije vreme, a sto kilometara - nije rastojanje.

Areal prirodnog raspostranjenja srednjeazijskog ovcara je veoma sirok. Rasa je veoma funkcionalna, ali eksterjerno nije ujednacena - raznovrsni prirodni uslovi Srednje Azije prouzrokovali neujednacenost tipova unutar ove rase. Tradiciono se smatra, da se najbolja populacija nalazi na teritoriji Turkmenije. Turkmeni zovu ove pse "alabaj" ("ala" - saren, "baj" - bogat). Najbolji turkmenski psi su snaznog i grubog tipa konstitucije sa kratkom ili srednje duzine gustom i grubom dlakom.

Veliki broj tih pasa se nalazi i u Tadjzikistanu, gde u brdovitim predelima Pamira psi imaju nesto limfaticniju gradju, naboraniju kozu i duzu dlaku. U stepama ima i lakse gradjenih pasa.

U Uzbekistanu je siroko razvijeno stocarstvo, i za cuvanje ovaca koristi se dovoljno veliki broj srednjeazijskih ovcara. Na jugu i jugo-zapadu Uzbekistana vecina pasa je slicna turkmenskim, cak se i ne razlikuje od njih. Ka severu, gde stocarstvo nije toliko razvijeno, broj pasa opada.

U Kazahstanu i Kirgiziji populacija ne predstavlja jednorodnu masu i u celini je manje tipicna. Na jugu Kazahstana postoje SAO zadovoljavajuceg kvaliteta, ali ka severu se mesaju sa domacim psima i dobijaju hrtasti izgled. U Kirgiziji najbolji psi se nalaze u jugo-zapadnim reonima. Na teritoriji Kirgizije i Kazahstana postoji velika kolicina mesanaca, dobijenih ukrstanjem sa lokalnim psima.

U principu, svaka od tih populacija mogla bi dati pocetak samostalnoj pasmini, vec imamo takvi primere u istoriji kinologiji (recimo, belgijski ovcari). Takvu mogucnost svojevremeno je imala i rasa SAO, ali iz razlicitih razloga to se nije desilo. Vratiti taj momenat natrag je vec nemoguce. U formiranju danasnjeg srednjeazijskog ovcara su ucestvovali psi iz svih regiona Centralne Azije. Taj proces se nastavlja i danas. I kad neko pokusava da propagira samo azijate sa "planina Tadjzikistana" ili "alabaje iz peskova Turkmenistana" kao najpozeljnije u rasi - najcesce se radi o reklami, upucenoj naivnim kupcima. Sada je vec nemoguce je izdvojiti jedinstven tip azijata i kao takav ga promovisati. Zato je i interesantna ova rasa, sto jos uvek nije kalupirana i ogranicena cvrstim okvirom standarda.

Veoma se razlikuje sudbina rase u mestima tradicionalog uzgoja i centrima kulturne selekcije.

Region Centralne Azije je neverovatno raznoobrazan po klimatskim i reljefnim uslovima: pescane pustinje, kamenite pustinje, polupustinje… Reljefi se menjaju na malim povrsinama, ili se protezu na stotine kilometara. Svuda je nedostatak vode. Klima - kontinentalna, zime su veoma hladne, a leta su neverovatno vruca. Naprimer, u Kazahstanu zimi - 30 stepeni po C je normalna pojava, a leto sa 45-50 stepeni je uobicajena stvar. U takvim uslovima zive i rade vec mnogo stotina godina srednjeazijski ovcari. Prilagodljivi su ka nagloj promeni vremena, odlicno podnose mraz i vrucinu. Osim toga, u takvim uslovima psi dobijaju veoma oskudnu hranu, vecinom koju moraju da obezbede sami - sitne zivotinje, glodare, pa cak i insekti.

Psi se stalno nalaze pored stada ovaca, prate njih i cuvaju kod dalnjih selenja sa zimskog na letnji pasnjak. Psi pored stada borave slobodni, danonocno ga cuvaju od grabljivica. Stenci odrastaju uz stado i odrasle pse. Uobicajeno pored jednog stada se nalazi copor pasa : stariji muzjak - vodja copora (to moze biti i zenka), nekoliko zenki, par mladih muzjaka i stenci. Veliki deo stenadi ne prezivi, a parenje pasa se odvija tako, sto kuju upari najaci muzjak u coporu. Tako da cesto pored svakog stada, koja su dosta izolovana, formira se jedna zatvorena populacija pasa.

Selekcija, koja se vrsi od strane coveka (cobanina), usmerena je u glavnom u radni kvalitet. Biraju se najkrupniji muzjaci, koji su se pokazali kao borci sa vukovima, hrabri i ostri cuvari i pobednici u borbama pasa. Borbe su deo obicaja naroda Centralne Azije i cesto se odrzavaju u vreme praznika. I dan danas u zemljama Azije izlozbe pasa se ne odrzavaju, vec se prave tradicionalne borbe pasa, na kojima se vrsi izbor najacih i najbolje gradjenih pasa.

Legendarni preci danasnjih azijata:

- Beli Ekimen

- Crni Ekimen

BELI EKIMEN - AK EKIMENN

Sampion Turkmenije 1976-1977.ž

Rodjen u KAAHKI, od starog psa kojeg cobanin Sari Meredov nasao i spasao od smrti i bolesti. Skoro godinu dana mu trebalo da oporavi tog izgladnelog psa, hranio ga u pocetku samo tecnom hranom. Nazvao je tog psa ELBARS. Kad se oporavio, Elbars radio uz stado i cesto imao okrsajie sa svojom sabracom (na borbe coban svog psa nije vodio jer je bio ravnodusan prema njima).

Kasnije, cobanin ponovo morao da leci svog Elbarsa, koji je nastradao od ruku ljudi sbog svog borbenog temperamenta - neko je izbio psu sve zube lopatom i rasekao jezik, koji je ostao rasecen i virio iz usta kao kod zmije. Kasnije, to se pretvorio u legendu, pa u Kaahki mogli da se cuju price kako Elbars plasio tim jezikom druge pse pa cak i siktao... Ali cak i bez zuba Elbars nije hteo da se smiri - nastavio da se sukobljava sa drugim psima, udarajuci ih glavom. A kad je video neki skup ljudi - odmah trcao tamo da potrazi protivnika...

Od ovog nemirnog muzjka i od svoje zenke GOINCHI choban Meredov je dobio pet shtenaca: dva muzjaka i tri zenke. Zenkice sklonio jer mu nisu trebale, jedan muzjak poginuo dok je bio mali, a jedan koji je preziveo dobio ime AK EKIMEN. Ovo ime cesto se prevodi bukvalno kao " Ja jedan / sam " tj. "jedinstven", i kasnije se tumaci da pas bio jedan u leglu, ali to nije tacno. U stvari, Ekimen znachi - "samotnjak".

Beli Ekimen je bio krupan, masivan pas, bele boje sa blagim, skoro neprimetnim svetlo- krem flekama. Negova karakterna osobina je bila ta, da je njegov odnos prema ljudima kod kuce (kad pas odmarao od rada u stadu) je bio veoma tolerantan, za razliku od veoma agresivnog ponasanja na radnom mestu - uz stado.

Izgledalo, da najvise na svetu Ak Ekimen voleo svoj posao, koji odlicno obavljao. Doduse, bio je jedan slucaj, kada u tor usao vuk i Beli Ekimen, tada je bio jos veoma mlad, lajao i trcao okolo, ali u tor nije ulazio. Sari Meredov pricao da posle ovog dogadjaja je on rekao svom psu: "Jos jednom to uradis - ubicu te". I pas to shvatio. "Dovoljno je bilo imati uz stado Ak Ekimena sa bilo kojom zenkom, da se ne bih plasio vukova", govorio je kasnije chobanin.

Posle, kad Guman vodio Ak Ekimena u Ahgabad, prichao je da pas "nije voleo grad, njemu je tamo bilo nelagodno. Sve vreme on je hteo nazad, cak i jeo loshe... Tako da smo morali za cetri meseca da ga vratimo nazad. Tada je on iskocio iz auta i sam pretrchao zadnjih deset kilometara ... "

Jednog od sinova Ak Ekimena su nazvali po ocu, pa da bi izbegli zabunu, u Turkmeniji razlikuju Ak Ekimena I (oca) i Ak Ekimena II (sina).

Ovaj muzjak se rodio krajem ’70-tih godina u Kaahki od crno-bele zenke veoma drskog temperamenta, koja je dosla sa stadom ovaca koje je stiglo u selo na sisanje iz Tedzena. Posle nekog vremena ona je rodila tri steneta. Jedno od njih, po boji je povuklo na majku i dospelo kod chobanina Sari Meredova, koji je odgajio ovog, kasnije legendarnog, psa.

Crno-beli, Crni Ekinem je bio grublje gradje, srednje visine tezak muzjak, sa veoma obimnim i mocnim grudnim koshem i dugachkim laznim rebrama (vita rebra – prim.prev.). Imao je nesto manju u odnosu na telo glavu, siroko u potiljnom delo i neshto krace chelo. Njushka, veoma obimna i mochna u osnovi, suzavala se prema nosu i postajala neshto laksha. Takve glave su bile karakteristicne za pse odgoja R.Gitikova. Uz jako cvrsta ledja, kratak i mochan slabinski deo, Crni Ekimen je imao neshto oborenije sapi. Smatra se da je to, verovatno, bilo posledicom traume, koju je Crni Ekimen zadobio u prvoj godini zivota uletevsi pod motocikal. Naravno, niko ga nije lechio, ali je pas preziveo i zadobio odredjene nedostatke kod zadnjih nogu koji su posledica toga.

Ove eksterijerne mane je kompensirao drskoshcu, munjevitom reakcijom, neustrashivoschu i snagom, zahvaljujuci kojim uspevao je da izadje kao pobednik iz okrsaja sa nekolicinom vukova istovremeno. Postoji prica, da posle ove borbe Ekimen dugo nije mogao da ustane, pa su ga lecili na tradicijonalni nachin – uz pomoch ovchjeg zhira. Kad se oporavio, nastavio da radi chuvajuchi stado, dok u Kaahki nije se pojavio drug Meredova Kumman, koji je uzimao Ekimena za vreme praznika u Ashgabad.
Turkmeni, kad su opisivali Crnog Ekimena kao borca, govorili su da on ima “hladna usta”, sto znaci da pas nije drzao “hvat”, ali njegovi pokreti su bili tako brzi i nagli, da protivnik nije stizao da odgovori vec ga hvatala panika pod gradom munjevitih udaraca …

Crni Ekimen posedovao ogromnu unutrasnju snagu i karakter, koji mu je dozvoljavao mu da se bori vise puta na dan. Legende mu pripisuju retku osobinu – da unutrasnje strane njegovih ocinjaka su mogli da seku plen (kao sto to rade vukovi). Uz sve to moze da se doda da Crni Ekimen imao je veoma nizak prag bola. Postao je popularan, kad je pobedio u nadmetanju, izvesnom u Turkmeniji kao “borba tronogog sa trozubim” (protivnik ga uhvatio za sapu ali Crni Ekimen zachudio svih kad je uhvatio sebe za svoju shapu i naglim pokretom oteo nju protivniku, zbog cega taj izgubio zub). Posle toga je bio prodavan, menjan, vracen, i tek kad se vratio svom prvom gazdi poceo je da se koristi kao priplodnjak.

Nije prenosio sebe u potomcima (eksterijerno), ali prenosio je njima svoj duh, neustrashivost, brzinu. Njegova kcherka Bajgush prva je kretala na vuka, hvatala ga i tek onda njoj u pomoc pristizali muzjaci. Druga njegova kcherka, Gojunchi, majka poznatih Ridjeg Ekimena i Gojmota, ravnopravno se tukla sa muzjacima.

Zahvaljujuci Crnom Ekimenu dobijeni su: Bovser (Babur x Togolok), Akkelo (Arlan x Togolok), Akbai (Akgush x Nokot), Dika (Sardar x Karali).

Sa ruskog prevela i pripremila Polina Simić

www.ruskiizvor.com

Bigl je rasa pasa poreklom iz Velike Britanije, i to je najstariji gonič. Njegovo poreklo seže u doba stare Grčke (430. god. p. n. e.). Donesen je u Englesku Normanima iz Skandinavije- njihovi psi zvani „northerhunds“ bili su ukrštani sa grejhundima od kojih su verovatno nasledili brzinu i izdržljivost.

Bigl je sam nastao otprilike u 14. veku. Najverovatnije je potomak staroengleskih goniča i harijera. Od godine 1300. postojali su mali goniči koji su peške pratili lovce većinom u lovu na zečeve ali sam naziv bigl se pojavljuje tek 1475. godine.

Naziv bigl je odvođen iz staroengleske reči „begle“ ili od keltske reči „beag“ ili iz francuske reči „beigh“ i sva tri izraza su u značenju mali. Bio je cenjen kao lovački pas i u kraljevskoj porodici. Organizovano gajenje ovog psa je počelo krajem 19. veka a klub u kome su se gajile ove životinje je bio osnovan 1890. godine a nekoliko godina kasnije je ova rasa došla i uSAD.

To je nezavisno pseto i ima sklonosti ka skitnji ali je drag i prijatan drug i ima prituljenu narav a voli i decu. Dobro podnosi toplotu i hladnoću i dobro se ophodi sa drugim rasama pasa.

Narav

Narav je mila i prijateljska kako prema ljudima tako i prema drugim psima bez agresivnosti ili bojažljivosti. Izvanredno se pokazao kao domaći prijatelj, kao prijatelj za decu a njegovo nadgledanje se završeva dočekom novog pridošlog u lepšem slučaju nepoverljivim lajanjem ali radosnim na pridošlicu. Bigl se druži sa ostalim psima i ukoliko je druženje veće utoliko je on sretniji. Ovo ponekad dovodi do teškoća jer kada ostaje sam on neprekidno laje. Bigl je prirodno nadaren za učenje i rado uči ali nema smisao za treniranje za službene pse i od njega ne treba očekivati bezrezervnu poslušnost i zadovoljen će biti u potpunosti sa različitim igrama. O lovačkim kvalitetima bigla nema sumnji. Sa radošću će ispunjavati sve zahteva pasa goniča i na tragu je bez premca. Bigl je temperamantan stvor i zahteva pokrete i zaposlenost. Od malena ga treba učiti odazivanju. Kada se dogodi da je na tragu vrlo je teško opozvati ga i ponekad se gubi na po nekoliko sati.

Standard rase

KARAKTER bez znakova plašljivosti ili agresivnosti. Veseo pas, čija je narav okrenuta ka lovu, pre svega zeca, čiji trag prati. Odvažan, živahan, sa ustrajnošću i dolaženjem do cilja. Bistar inteligentan i uravnotežene naravi .

GLAVA je srednje dužine, snažna, bez grubosti, kod ženki malo nežnija. Nabori na čelu ne sme biti.. Lobanja je blago zaobljena, srednje široka sa slabo izraženom potiljnom kosti. Teme je jasno izraženo i deli glavu na dva jednaka dela. Udaljenost od vrha nosa do temena jednako je udaljenosti od temena do potiljne kosti. Nos je crne boje, a kod svetlijih pasa dozvoljeno je odstupanje u pigmentu.

OČI su tamno smeđe ili boje lešnika, prilično velike i smeštene relativno daleko jedno od drugog.

UŠI su duge, sa zaobljenim vrhovima, kada se povuku napred, dopiru skoro do vrha nosa, nisko su postavljene i tanke. Prednjim deo mora da prijanja uz obraz.

USTA Zubalo je pravilno, kompletno i makazasto, pri čemu sekutići gornje vilice bez razmaka sedaju na one iz donje vilice.

RAMENA su dobro unazad postavljena i nikada nisu preopterećena. Prednje noge su ravne i vertikalne, dobro postavljene ispod prsa. Vrlo je bitno da laktovi budu čvrsti, nisu okrenuti ni napolje ni unutra, a visina lakta je otprilike jednaka polovini visine grebena.

TELO leđna linija je ravna i horizontalna. Grudni koš se spušta do ispod laktova. Prepone su kratke i snažne i nikada nisu previše uzdignute. Butina je mišićava, koleno dobro uzglobljeno, a skočni zglob čvrst i nisko postavljen.

NOGE Prednje noge: Plećka dobro unazad postavljena, ne preopterećena. Prednje noge, ravne i vertikalne, postavljene dobro ispod psa. Dobra masa sa okruglim kostima koje se do šape ne smeju stanjivati. Kratko šaplje. Čvrsti laktovi, niti unutra, niti napolje postavljeni (kao kod baseta), visina lakta približno je jednaka polovini visine grebena. Zadnje noge:Mišićava butina. Koleno dobro uglovano. Čvrst i nizak skočni zglob. Međusobno paralelne.
Šape: Čvrste, dobro zatvorene, dobro uzglobljene sa snažnim jastučićima.
Nokti kratki.

REP je srednje dužine, snažan, veselo nošen, ali ne sme biti savijen iznad leđa ili okrenut prema napred iz korena.Debeo pri korenu, zašiljen pri vrhu. Sa puno dlake, posebno sa donje strane.

KRETANJE leđa moraju ostati ravna, bez uvijanja. korak je slobodan i dalek,ili galopirajuc bez visokog podizanja nogu. Zadnje noge daju snažan potisak. Noge u kretanju moraju ostati ravne i paralelne bez tendencije širenja i približavanja.

DLAKA je kratka, gusta i otporna na vremenske uslove.

BOJA dozvoljavaju se sve priznate boje pasa goniča,osim jetreno smeđe boje. Vrh repa mora biti beo
VISINA u grebenu je:min=33 cm, a max=40cm(16 inch), u Americi do 15 inch.

TEŽINA od 13-18 kg.

GREŠKE svako odsupanje od gore napisanog.

N.B. mužjaci moraju da imaju dva normalno razvijena testisa, potpuno spuštnena u skrotum.