Veliki mensterlenderski ptičar je višenamjenski lovački pas, koji se isto koristi i za izložbe i za lov, bilo da je u pitanju kopno ili voda.

Osnovno

• Životni vijek od 12 do 13 godina
• Mužjak
  • Visina 60-65 cm
  • Težina 23-32 kg
• Ženka
  • Visina 58-65 cm
  • Težina 23-32 kg

Spoljašnjost

Veliki minsterlenderi, posjeduju veoma široku i blago zaobljenu glavu koja, uz veoma elegantan hod, daje osjećaj stabilnosti i dostojanstva. Krzno na glavi mora biti crne boje ili eventualno sa malim bijelim pramenovima. Boja krzna na ostatku tijela je bijela sa crnim flekama i/ili tačkama. Apsolutno ctno krzno nije poželjno. Smeđe krzno se pojavljuje, ali rijetko. Uši su oborene i zaobljene. Moraju imati makazast preklop zuba (makazast ugriz). Oči su tamne, sa teškim kapcima. Dlaka na krznu je duga i nije kovrdžava. Paperjastu dlaku (zastavice) ima na ušima, prednjim i zadnjim nogama i na repu, dok na ostalim dijelovima tijela ne bi trebalo da bude paperjaste dlake. Gornji dio nogu nema paperja (zastavice) tako da se vidi pravi ugao. Mužjaci, uglavnom imaju veću glavu, dužu dlaku na prsima i veće zastavice (paperjastu dlaku). U stojećem stavu, donji dio zadnjih nogu je pod pravim uglom sa tlom. Psi nose rep horizontalno i moguće je kupirati jedino sami vrh repa, iako nije obavezno (samo u svrhu horizontalnosti).

Temperament

Veliki minsterlender je hrabar, veseo, inteligentan i poslušan pas. Odličan je kao pas za druženje i lako ga je istrenirati za veliki broj aktivnosti. Veoma su odani i prijateljski raspoloženi prema vlasniku. Dobri su prijatelji i ljudima i drugim psima. Privrženi su vlasniku i nikada neće otići daleko od njega, a svako udaljavanje prati i povremeno provjeravanje gdje je vlasnik. Vožnja u kolima nije problem za njih, međutim, problem sigurno jeste ako ih se ostave sami u kolima. Ustvari, oni ne vole biti ostavljeni nikada! U slučaju da budu ostavljeni, obavezno će lajati i biti na neki način destruktivni. Svaki, pa i najkraći odlazak od minsterlendera, rezultovaće neviđenom radošću psa prilikom ponovnog susreta. Ako se nema dovoljno vremena za psa, onda se definitivno ne treba uzmati ova rasa. Ovo nije rasa koja može služiti za čuvanje kuće ili nekih drugih objekata. Vole da dobavljaju i uobičajeno je da imaju nešto u ustima. Izuzetno je dobar u odnosu sa drugim psima i djecom, međutim, zbog svoje veličine i uzbuđenosti prilikom igre, ne bi trebalo da se igraju sa malom djecom, jer postoji mogućnost da ih u igri povrijede ili obore.

Najsretniji i najbolji su kada služe kao radni psi. Uzgajani za trening i sposobnost da dogotrajno gone, ova će se rasa prilagoditi bilo kojem terenu i bilo kojem načinu lova. Teško se umara i dugo može da izdrži po lošem vremenu. Posebno se cijeni preciznost kojom pointuje i dobavlja. Veliki su neprijatelji sitne divljači, najčešće pernate i zečeva. Kada uoče pticu ili zeca, u momentu se ukoče, na uobičajeni pointerski način.

Minsterlenderi lakko nauče „dođi-sjedi“ komandu u prvih 6 mjeseci života. Vole vodu i rado će dobavljati bilo šta iz vode. Nisu teški i komplikovani psi, i ako su dobro istrenirani, sa njima može se koristiti i početnik. Pošto sporo sazrijevaju, ne bi trebalo da se pretjerano treniraju dok su mladi.

Zdravlje

Iako je izrazito otporna i zdrava rasa, neke genetske linije imaju problema sa displazijom kukova.

Istorija

U 18-om vijeku, psi ptičari u Njemačkoj su imali različite oblike, veličine i boje. Kasnije, u 19-om vijeku, povećanjem interesa za pojedine rase, različiti tipovi su se međusobno razdvajali. Kada je klub njemačkih dugodlakih pointera postavio standarde za ovu rasu, bilo je dozvoljeno da ova vrsta ptičara ima samo žutu boju ili bijelu boju krzna, veliki procenat štenadi je odbacivan iz uzgojne linije samo zbog činjenice da imaju crno-bijelo krzno, iako su bili odlični lovci. Kučići su najčešće davani farmerima i lovcima, iz oblasti Minster (Münster), kojima boja nije bila bitna. Ovi, odbačeni kučići su se najvjerovatnije ukrštali sa španijelima i seterima. Zbog razlika u ukrštanju, pojavila se i razlika u visini, pa su nastale dvije odvojene rase, prvo mali minsterlender, a zatim 1919. godine, i veliki minsterlender.

Karakteristike rase

Opšti izgled

Snažna, mišićava građa tela, pri tome odsečna ukupna slika, izraz inteligencije i plemenitosti. Suve spoljne linije.

Proporcije

Dužina tela i visina grebena treba da su po mogućnosti iste. Dužina tela može da prevazilazi visinu grebena za 2 cm.

Karakter

Najznačajnije osobine su vodljivost, laka shvatljivost i pouzdana upotrebljivost za lov, naročito posle pucnja. Živahne naravi bez nervoze.

Glava - Plemenita i pravougaona sa neznatnim stopom i mudrim izrazom, izražena muskulatura donje vilice.

Nos - Ravan nosnik sa izraženom crnom nosnom pečurkom.

Njuška - Snažna, duga i za upotrebu dobro oblikovana.

Usne - Ne preklapaju se.

Zubalo - Snažno i potpuno (42 zuba sa izraženim očnjacima) i besprekornim makazastim ugrizom.

Oči - Što tamnije to bolje.

Uši - Široke, usađene prilično visoko, na donjem delu zaobljene, dobro priležuće.

Vrat - Snažan, dobro mišićav, plemenito zasvođen.

Telo

 Greben - Srednje visok, dug, dobro mišićav.

Grudi - Široke posmatrano od napred. Posmatrano sa strane duboke sa jasnim predgrudima.

Leđa - Kratka, čvrsta, ravna sa blago padajućim sapima.

Slabine - Izražene, zaštićene blagom muskulaturom.

Sapi - Duge, široke, blago padajuće, dobro mišićave.

Stomak - Blago prikupljen, ravan, tanak. Prepone kratke i visoko postavljene.

Prednje noge - Plećka prileže čvrsto na grudni koš, korektni uglovi, ravne, jake i dobro mišićave, elastično došaplje. Dobro zatvorene, srednje duge, okruglaste šape, zaperci.

Zadnje noge - Snažna i napeta mišićavost, vertikalno postavljene, korektna uglovanost kolenog i skočnog zgloba. Šape su kao na prednjim nogama. Zaperci se odstranjuju.

Kretanje - Korak i kas elastični, osvajaju prostor sa dalekim iskorakom. Galop elastičan, punog zamaha sa potrebnim potiskom, dalek skok.

Koža - Napeta.

Dlaka - Duga i gusta, ipak jednostavna, ni uvijena ni odstojeća što ometa upotrebu u lovu. Tipična duga dlaka. Kod mužjaka, ali i kod ženki, dlaka mora biti posebno duga. Najduža dlaka na repu treba da je približno na njegovoj sredini. Dlaka na ušima treba da je duga (dobre rese) i treba da jasno prelazi donju ivicu uva (bez kožnih ušiju). Na glavi dlaka je kratka i priležuća.

Boja

Bela sa crnim pločama i tačkama ili crno melirano. Glava je crna, eventualno sa belom lisom.

Izvor

{jcomments on}

Velški špringer španijel je rasa psa i član porodice španijela, nastala u Velsu.

Osnovno

• Životni vijek: 9 - 15 godina
• Mužjak
  • Visina: 43 -48 cm
  • Težina: 18 - 20 kg
• Ženka
  • Visina: 41 - 46 cm
  • Težina: 16 - 20 kg

Spoljašnjost

Kompaktni i simetrični psi, Velši su građeni kako bi izdržali teške i naporne poslove. Brzi su i aktivni, pokrivajući tlo svojim lakim korakom. Imaju sjajno, svilenkasto i ravno krzno sa "zastavicama" na ekstremitetima. Za razliku od Engleskih koker španijela tijelo im nema kvadratni oblik, ali je ovo samo neznatno narušeno, sa činjenicom da im je dužina od korjena vrata do korjena repa, malo veća od visine do korijena vrata. Međutim, ako i imaju kvadratni oblik, nije kažnjivo na izložbama. Uobičajeno je da se rep kupira (iako nije obavezno) i da se odstanjujepeta kandža. Oči su smeđe boje (žute oči nisu prihvatljive na izložbama). Uši su, kao i kod svih španijela, obješene i lagano dlakave (ovo nije slučaj kod svih španijela, naročito ne kod američkih i engleskih kokera). Nozdrve su razvijene i crne ili smeđe boje. Dlaka na krznu je ravna i mekana i nikako ne bi smjela biti kovrdžava ili talasasta. Krzno dobro štiti psa u vodi, kao i u grmlju i trnju. Donji dio nogu, prsa, kao i donji dio tijela je dobro dlakav, za razliku od repa i ušiju, koja su lakše dlakavi. Uobičajena boja je crveno-bijela, na bilo koji način.

Temperament

Velški špringer španijel je vesela, aktivna i lojalna rasa. Pomalo je nezavisna, ali i osjećajna. Takođe, ova rasa zna da bude rezervisana prema strancima. Psi ove rase se moraju dosta socijalizovati kako bi se izbjeglo da psi postanu plašljivi i stidljivi ili čak i agresivni. Takođe, Velškog špringera treba uključiti u sve porodične aktivnosti, kako bi se kod njega razvile najbolje karakteristike i odnos prema svim članovima porodice, a naročito prema djeci. Što se tiče lovačkog treninga, isto kao i njegov engleski rođak, potrebno je da se počne rano, kako se ne bi dešavalo da pas odluta u toku lova. Ova rasa brzo uči, iako je zna i da se ogluši na neke naredbe, ako u blizini postoji nešto drugo što bi im zaokupilo pažnju. Sa ispravnim treningom, ovo je veoma poslušna rasa. Velški špringer je odgajan za naporan rad i odgajan je da bude izdržljiv, pa je stoga potrebno dosta vježbe kako bi ova rasa bila zdrava i zadovoljna. Generalno, rasa se slaže sa drugim kućnim ljubimcima, ako se sa njima sretne u ranom dobu i veoma je dobra sa djecom.

Zdravlje

Skloni su displaziji kukova. Neke odgajivačke linije takođe znaju biti skloni epilepsiji i entropionu oka.

Istorija

Ova je rasa nastala u Velsu, po nekim u 17-om vijeku, a po nekim drugim izvorima čak i prije 14-og vijeka. Rana istorija Velškog španijela je slična istoriji Engleskog kokera, Engleskog španijela i ostalih španijela britanskog porijekla. Prvobitno, je ova rasa služila kao stočarski pas i postoje mišljenja da ova rasa ima korjene u Velškom korgiju i/ili u Epanjel Bretonu. Prvobitno nije bio svrstavan u neku posebnu rasu španijela, ali je vremenom dobio obilježje Velški (međutim češće je bio Velški koker), a kasnijim podjelama (špringer/koker) je dobio svoje današnje ime Velški špringer španijel. Budući da su odmah bili prepoznati po raznovrsnim dobrim lovačkim karakteristikama, brzo su naselili sve kontinente, a naročito Ameriku, Indiju i Australiju. Poslije ovakve, iznenadno stečene, popularnosti, UKC je 1902 godine priznala ovu rasu, a 1906-e godine je to uradio i AKC.

Karakteristike rase

Fino isdefinisana glava sa uopljivom stopom između njuške i tjemena glave. Oči su srednje veličine, crne ili tamno smeđe. Uši ne bi trebalo da budu postavljeni nisko, ali ni visoko, i ne bi smjele biti velike. Čeljust je snažna sa kompletnim makazastim zagrizom. Vrat je dug i mišićav sa padom prema leđima. Tijela bi trebalo biti snažno i mišićavo, ali ne dugačko. Prednje noge moraju biti prave i koščate. Zadnje noge su takođe prave sa mišićavim butinama. Šape su okrugle, čvrste i liče na mačije. Rep ne mora biti kupiran, ali ne smije da stoji iznad linije leđa.

Savet odgajivača

Inteligencija

Veoma inteligentni psi koje je lako trenirati. Velški špringeri su superiorni kada je u pitanju poslušnost ili kao radni psi. Ovo su iskreni psi sa iskrenom željom da udovolje, pa stoga njihov karakter ne ide sa strogim treningom i temperamentnim gazdom.

Vježbanje

100 - 120 minuta, dnevno. Velši treba mnogo vježbe! Vole da plivaju pa se mora paziti na njih kada su u blizini vode.

Održavanje

Ova rasa ne zahtjeva previše četkanja, osim regularnog. Uši im se trimuju kako bi se spriječile infekcije. Psi ove rase se slabo linjaju.

Ostalo

• Lajanje: često
• Mogućnost transporta: lagana
• Nivo agresivnosti: nizak
• Kompatibilnost sa drugim životinjama: visoka
• Kompatibilnost sa djecom: visoka

Izvor

{jcomments on}

Mađarska vižla (lat. Canis Ovilis Fenyesi) je originalna mađarska lovačka vrsta pasa. Ova rasa je poznata kao izvrsna za lov ali takođe zbog svoje naravi i kao pas koji uživa u porodičnom životu sa ljudima. Mađarska oštrodlaka vižla je kreirana tokom 1930ih godina ukrštanjem mađarske kratkodlake vižle i nemačkog oštrodlakog ptičara.

Vižla je pas srednje veličine. Oštrodlaka vižla je malo viša od kratkodlake vižle. Prosečne dimenzije ove pasmine su:

• Mužjak
  • Visina 22 - 25 inči (56 - 63.5 santimetara)
  • Težina 45 - 65 funti (20 - 29 kilograma)
• Ženka
  • Visina 21 - 24 in. (53 - 61 cm)
  • Težina 40 - 55 lb (18 - 25 kg)

Kratkodlaka mađarska vižla se smatra starom vrstom mađarskog lovačkog psa. Ova vrsta se pominje i u vremenu doseljavanja mađara na današnje prostore panonske nizije. Primarna boje ove rase je bila žuta i braon. Originalna vrsta je odumrla samo je ostao potomak čiji je predstavnik današnja mađarska vižla. Najstariji pomen ove rase se nalazi u mađarskoj ilustrovanoj hronici Chronicon Pictum između1100. i 1200. godine. Na slici gde se prikazuje susret Hunora i Magora sa čudesnim jelenom vidi se i slika pretka današnje mađarske vižle. Takođe se u prepiskama mađarskih plemića često spominje vižla.

U vreme turskih osvajanja u krajevima panonske nizije se pojavio žuti turski lovački pas koji se ukrstio sa tadašnjom vižlom i učestvovao u oblikovanju osobina današnje vižle. Iz podataka koji potiču iz 1731.godine, mađarska plemička porodica Zaj (Zay) je prva počela sa uzgojem ove rase. Po tom podatku u ovu rasu je bila uključena i španska vižla engleskog porekla. Tada je još postojala i vižla kestenjaste boje. Tokom 19. veka je u ukrštanje i uzgoj ove vrste uključen ptičar i nemački kratkodlaki ptičar.

Tokom dvadesetih godina dvadesetok veka se započelo sa vođenjem knjiga i rososlova svakog pojedinačnog psa a 1928. godine su uvedeni i standardi za ovu pasminu. Najzad 1935. godine ova pasmina je stavljena i u FCI i time zvanično priznata kao autohtona.

Izvor

{jcomments on}

Doberman ili doberman pinčer je pas nastao mešanjem više rasa pasa. Doberman se obično koristi kao pas čuvar ili policijski pas, i ima reputaciju psa odanog porodici i gospodaru, i nezgodnog ako se sa njim ne postupa kako dolikuje. Pošto se doberman najčešće koristi kao pas čuvar, i zbog nekih njegovih uloga na filmskom platnu, mnogi ljudi se plaše dobermana; mnogi ne razumeju kakav je on u stvari. U suštini, doberman je inteligentana i pažljiva rasa koja napada ljude samo kad oseti da je sam ili njegovo vlasništvo i porodica u opasnosti.

Izgled

Ženka dobermana je do grebena visoka oko 64-68 centimetara i teška 34 do 36 kilograma, dok je za mužjake standard visina do grebena leđa 68 do 72 cm (tolerancija +2 cm) a težina 41 kg.

Boja

Većina ljudi poznaje dobermana kao crnog psa sa braon paležom. Međutim, postojanje dva različita gena za boju uzrokuje postojanje četiri različita fenotipa boje kod dobermana. Tradicionalna boja se javlja kada su aleli oba gena dominantni, i takav doberman se obično naziva crnim. Ukoliko je alel jednog od gena recesivan doberman crven (tačnije, crveno-smeđ sa bronzanim mrljama), a ukoliko je alel drugog recesivan, doberman je plavi (sivi). Najmanje zastupljena kombinacija alela (oba recesivna) određuje dobermana srneće (svetlosmeđe) boje (ponegde poznat i kao čokoladni).

U novije vreme se proširio uzgoj i prodaja pete sorte dobermana, nazvane beli doberman. Dobermani ove boje poseduju mutaciju, koja nezavisno od genotipa bilo kojeg od dva gena za boju, sprečava stvaranje proteina pigmenta, tj. životinja je albino. Mada mnogi potencijalni vlasnici dobermana smatraju da je boja dopadljiva, albino doberman treba što manje da se izlaže suncu.

Rep

Mnoge ljude, koji su videli da dobermani imaju repove samo desetak centimetara dugačke, može iznenaditi podatak da se doberman zapravo rađa sa repom koji je duži nego kod većine drugih rasa. Doberman pinčer obično nekoliko dana posle rođenja biva podvrgnut kupiranju, postupku u kome mu se odseca veći deo repa. Objašnjenje za ovo je „izgled“ koji bi pas trebao da ima, onako kako je Luis Doberman prvobitno zamislio psa. To takođe psa čini neustrašivim i čvrstim na izgled.

Sem ovih plitkih razloga za tretiranje životinje na takav, mnogi bi rekli nehuman, način, postoji i praktičan razlog — to uklanja zgodnu „ručku“ za koju bi kriminalac ili napadač mogao da zgrabi životinju dok obavlja čuvarsku ili policijsku dužnost. Još jedan razlog jeste da se psima koji imaju tip repa kao doberman (dugačak sa vrlo malo dlaka ili mesa koje ga pokriva) veoma često dešava „slomljeni rep“. Slomljeni rep može biti sve od stvarnog loma repnih pršljenova pa do mnogo češće povrede kože, koje je veoma teško zalečiti zbog nemogućnosti zavijanja i zaštite repa.

Šta god ljudi mislili o tome, malo kupaca dobermana ima izbor što se tiče dužine repa; kupiranje se mora odraditi ubrzo posle rođenja psa, što znači da odluku skoro uvek donosi odgajivač pre nego što pas bude ponuđen na prodaju.

Uši

Ovo međutim ne važi za podrezivanje ušiju, koje treba odraditi između 7. i 9. nedelje, mada se može odraditi i 6 meseci pa čak i jednu godinu po rođenju psa, te se obično prepušta na volju vlasniku. Podrezivanje odrađeno posle 12. nedelje u velikom broju slučajeva ne uspeva tj. uši ne postaju uspravne. Vlasnici dobermana u sve većem broju biraju da ljubimcu ne podrežu uši, pošto je postupak izuzetno bolan za životinju. Postupak uključuje odsecanje dela ušiju životinje i uspravljanje ostatka uz pomoć podupirača, trake ili zavoja, što dozvoljava hrkavici da se razvije u upravan položaj kako štene raste. Štene će i dalje imati sposobnost da spusti uši nazad ili dole. Postupak traje od par nedelja do par meseci. Ako se traka previše zategne može doći do problema u protoku krvi. Zbog toga to mora da uradi veterinar ili iskusan odgajivač.

Iako nije sprovedeno istraživanje koje bi upoređivalo dobermane podrezanih i nepodrezanih ušiju, veruje se da podrezivanje značajno smanjuje pojavu ušnih infekcija i podliva (krvavih žuljeva nastalih oštećenjem uha, najčešće zbog snažnog trešenja glave).

Mada se postupci podrezivanja ušiju i kupiranja repa mnogina čine nehumanim, tradicionalni doberman je uvek imao i jedno i drugo. U nekim zemljama su danas ti postupci nezakoniti, ali na nekimizložbama, naročito u Sjedinjenim Državama, dobermani mogu da se takmiče jedino ako imaju tradicionalni izgled.

Zdravlje

Očekivani životni vek zdravog dobermana je oko 12 godina, s tim da većina dobermana umire između 11. i 13. godine. Uobičajeni zdravstveni problemi su proširena kardiomiopatija, Von Vilebrandova bolest (von Willebrands Disease; poremećaj u krvarenju koji se može testirati genetičkim testom) i problemi sa prostatom; dok su ređi hipotireoza, rak, displazija kukova, a kod plavih i srnećih i alopecija („ćelavost“, opadanje dlake).

Istorija

Dobermana je prvi odgojio Luis Doberman u Nemačkoj oko 1890. godine. Kao porezniku, trebao mu je pas za zaštitu, pa je odlučio da odgaji novu rasu, koja bi po njegovom mišljenju bila idealna kombinacija snage, odanosti, inteligencije, i neustrašivosti. Razvoj i usavršavanje rase su nastavili Oto Goler (Otto Goeller) i Filip Gruning (Philip Gruening).

Veruje se da je doberman nastao ukrštanjem više rasa koje su imale osobine koje su tražene u dobermanu, uključujući pinčera, rotvajlera, turinškog ovčara (Thuringian Shepherd Dog), crnog hrta, nemačku dogu, vajmarovog trkača (Weimaraner), nemačkog kratkodlakog ptičara i nemačkog ovčara. Tačan odnos mešavine krvi, pa čak i rase, ostali su nepoznati do današnjeg dana, mada mnogi stručnjaci veruju da je doberman kombinacija najmanje četiri od pomenutih rasa. Jedini izuzetak je dokumentovano ukrštanje sa hrtom. Takođe je rasprostranjeno mišljenje da je nemački ovčar dao najviše gena u uzgoju ove rase.

Izvor

{jcomments on}