FCI STANDARDI

Šarplaninac je najpoznatiji i najrašireniji balkanski ovčarski pas. Nazvan je po Šar planini (u južnoj Srbiji (Kosovu i Metohiji) i severnoj Makedoniji). Značajno za šarplaninca je da ne laje nego zavija, poput vuka.

Osnovni podaci

- Poreklo: Balkan (Srbija-Makedonija)
- Idealna prosečna (plećna) visina:
Ženke: 65-80цм
Mužjaci: 75-85цм
- Težina:
Idealna prosečna težina za ženke: 40-80кг
Idealna prosečna težina za mužjake: 65-100кг
- Karakter:
Spokojan, dobrodušan, hrabar, odlučan, napadački samo kada je potrebno, izvrstan čuvar, odan gospodaru, voli decu i nagonski ih čuva.
- Upotreba:
Pastirski pas, čuvar.

Spoljašnjost

Veliki, snažan, skladno građen i robustan pas. Obilno gusto i grubo krzno je sačinjeno od dva sloja a boja najčešće varira u nijansama sive, iako su i druge boje dozvoljene (na primer: bela, smeđa, boja meda itd). Rep je mišićav i savija se u vrhu.

Glava je proporcionalna razmeri tela i duga je približno 25 cm. Njuška je široka, prema vrhu nežno sužena i crne je boje. Nozdrve su pravilne i široke. Oči su bademove, tamne ili svetlo-kestenjaste boje. Uši su trouglaste i naležu uz glavu.
Vrat je srednje dug, ali zbog guste dlake i bujnog krzna, izgleda kraći i širi.
Leđa su ravna i široka, trbuh malo utegnjen. Gornja strana je malo izdignuta. Sa strane slabine su kose široke i mišićaste.
Šape su jake i široke, sa crnim noktima.

Temperament

Izuzetan čuvar što je deo njegovog instinkta. Hrabar i odlučan. Lojalan je gospodaru i porodici sa kojom živi. Nepoverljiv prema strancima ali čoveka ne napada bez razloga. Vekovima je korišćen kao zaštitnik stada.
Zdravlje

Izuzetno zdrav i otporan pas. Naročito na surove uslove kakvi vladaju na većim nadmorskim visinama.Ne podnosi vrućinu, sparno vreme i duga putovanja, leti.

Istorija

Na osnovu istorijskih podataka[traži se izvor od 09. 2009.], veruje se da preci šarplaninca potiču od molosa drevnog Tibeta, sa obronaka Himalaja. Sa ove geografske teritorije, molosi su krenuli u beskrajna putovanja sledeći svoje gospodare. Šarplaninac je stigao na Balkan sa legijama Aleksandra Velikog[traži se izvor od 09. 2009.] gde se i zadržao. Ime je dobio po planini gde je najviše odgajan. Prvi put je prikazan u Ljubljani 1926. godine. Od strane međunarodne kinološke federacije (Fédération Cynologique Internationale,FCI) prvi put je priznat kao posebna vrsta ilirskog ovčara, tj. Ilirski ovčarski pas (na osnovu starog imena regiona Ilirija), 1939. godine. A onda, 1957. godine, na zahtev Jugoslovenskog kinološkog saveza (JKS), Međunarodna kinološka federacija (FCI) promenila je ime u Jugoslovenski ovčarski pas – Šarplaninac, po Šar planini, gde je rasa najraširenija.

Karakteristike rase

Veoma inteligentan pas. Sposoban da samostalno donosi ispravne odluke što mu je često nepravedno zamereno kao tvrdoglavost. Od ove rase ne treba očekivati beskonačno i bespogovorno izvršavanje komandi - šarplaninac će izvršiti komandu onda kada sam proceni da je to potrebno, ali ako vidi da je komanda samo proizvod dominacije a ne stvarna potreba, onda će je ignorisati. Veoma lojalan prema porodici sa kojom živi i tačno prepoznaje i poštuje hijerarhijski redosled. Traži korektan i dosledan odnos na koji uzvraća velikom privrženošću i ljubavlju. Odrasle jedinke zbog svoje velike snage i hrabrosti se jedino mogu kontrolisati ako su ispravno vaspitane i socijalizirane.
Nerado prihvata strance i nepoverljiv je prema njima što ga čini odličnim psom čuvarom. Takođe je sposoban da prepozna sve vanredne situacije i da to signalizira ukućanima. Loše podnosi vrućinu i u takvim prilikama mu treba omogućiti da se skloni u hlad. Hladnoću podnosi odlično i ona je ustvari njegov prirodni ambijent. Voli da se slobodno kreće po imanju koje čuva i zato nije pas koji će biti zadovoljan u stanu ili pasjoj kući. Prema deci je veoma nežan i dopustiće im mnogo, iako je svestan svoje prednosti u fizičkoj snazi.
U periodu razvoja šteneta (sve do nekih 12-15 meseci) potrebno je strogo voditi računa da ishrana bude uravnotežena (izbalansirana) i da obiluje svim materijama koje su mu potrebne, za inače buran razvoj. U tom periodu ga takođe treba štedeti od jakih napora i pružiti mu što više igre i odmora kako bi se maksimalno razvio u fizičkom i emotivnom smislu. Kao i sve krupne rase pasa, kasno sazreva tako da je tek sa dve godine potpuno formiran. Svi propusti koji se načine, a pogotovu po pitanju vaspitanja, se veoma teško otklanjaju; a na uloženu ljubav i strpljenje uzvraća bezgraničnom odanošću. Za posao čuvara ga nije potrebno obučavati, jer to šarplaninac nosi u genima. Intuitivno prepoznaje opasnost i svestan svoje fizičke snage, beskompromisno joj se suprotstavlja. Na svojoj teritoriji ne trpi uljeze. Svojom pojavom i držanjem uglavnom odvraća strance a ako to nije dovoljno onda silovitim napadom, kome prethodi upozorenje, brani svoju teritoriju. Veoma je plemenit ali tu svoju osobinu krije od stranaca dok je ukućanima radosno demonstrira. Osećajan je i kroz ponašanje komunicira sa ukućanima. Ima dominantan karakter, ali prihvata dominaciju ukućana. Stoga je veoma bitno, da se ispravno vaspitava od rane mladosti i da mu se ne popušta.

Malteški pas (Maltezac, Mljetski pas, Mljetski psić, Maltezer od nem. Malteser, ital. Maltese, slv. Maltežan) je rasa domaćih pasa priznata od Međunarodnog kinološkog saveza u grupi patuljastih i pasa za pratnju. Rasa koju poznajemo danas ima poreklo od pradavnih pasa koje vežemo uz nazive Jadranskog ostrva Mljeta, izgubljenog Sicilijanskog gradića Melita i ostrva Malte. Jedna je od najstarijih rasa pasa.

Po zvaničnim podelama, odnosno određivanjima zemlje porekla; maltezac ima kao zemlju porekla celokupni centralni Mediteran. Samo je patronat nad rasom dodeljen Italiji.

Najstariji crtež mljetskog psa nalazi na jednoj vazi koja je pronađena u Etrurskom mestu Vulci. Na njoj je predstava jednog patuljastog psa koji podseća na špica i ima veoma dugu dlaku. Arheologija je ustanovila da se radi o Atinskoj školi, 500 godina pre nove ere. Kinolozima je od značaja natpis Melitaie koji stoji iznad slike. Upravo je Jadransko ostrvo Mljet to mesto koje se najduže kroz istoriju naziva lat. Melita, a posle toga ital. Méléda.

Aristotel daje prvi opis iako samo naziva rase, ali ne navodi mesto nastanka. Aristotel navodi naziv Melitaei catelli (Melitaeus catellus) te psa uspoređuje s lat. mustelae (kunama). Grčki pisac Kalimah (lat. Callimachus) u prvom pisanom izveštaju dokumentuje poreklo mljetskog psa. Opisao je Canis melitaeus 230 godina pre nove ere kao patuljastog psa koji potiče sa ostrva Melitae, ispred jadranske obale, blizu Korčule.

Plinije Stariji (23. pr. n. e. – 79. n. e.) pisao je takođe o ovim psima i potvrdio izveštaj upravnika Aleksandrijske biblioteke, Kalimaha. Prvi koji je pogrešno naveo mesto odakle potiču ovi psi bio je Strabon (oko 60 pr. n. e. – 24. n. e.) On je napisao da ovi psi potiču sa Malte iako neki kasniji autori citirajući njegovo djelo govore kako je Strabon naznačio samo da se iz grada Melita na Siciliji izvoze ovi psi. Zanimljivo je da autor navodi kako tadašnji guverner Malte ima veoma lijepog malteškog psa koji se zvaolssa. Poznato je da lssa predstavlja latinski naziv za otok Vis, a on je sa Hvarom, Korčulom, Lastovom i Mljetom bio grčka kolonija.

O mljetskom psu pisao je i Aldrovandi (1522-1607). Najzanimljivija je u njegovom opisu podjela maltezaca na one s kratkom i one s dugom dlakom.

Ljekar britanske kraljice John Caius izdao je 1563. godine knjigu u kojoj navodi izveštaj Kalimaha, ali takođe samostalno poistovećuje ostrvo Melita (Mljet) sa Maltom i ove pse naziva malteški pinč.

Gessner je 1563. opisao ove pse uz navod da su to veoma skupi psi i da imaju belu dlaku, a na telu se javljaju crvena polja. Njihovo poreklo vidi u Francuskom gradu Lijonsu.

U Englesku su 1520. godine stigli prvi primerci. Ticijan Večeli naslikao je mljetskog psa 1576. godine, a prva engleska slika potiče iz 1763. godine.

Popularnost ovih pasa polako je prolazila tako da je uzgoj zamro u 17. i 18. stoljeću. Opstanak rase doveden je u pitanje. Engleski izvori sa početka 20. veka govore da je rase izumrla ili pred izumiranjem. Veruje se da je parenjem sa drugim pasminama očuvana ova rasa i stvorena čitava grupa pasa koji sačinjavaju grupu bišona. Ponekad ovu pasminu nazivaju terijerima, drugi put španijelima, ali ih Briggs ne smatra ni terijerima ni španijelima.

Do danas nije u potpunosti razrešeno kako je maltezac nastao? Ima određenih mišljenja da su preci ovih pasa bili beli ovčarski ili pastirski psi i da je preteča maltesca Canis molossus. Ovakve pretpostavke imaju veoma malo realne osnove. Mnogo je verovatnija teorija koja za osnovu uzima patuljastog belog psa poznatog u klasičnoj Grčkoj. Ovog psa poznavali su i Rimljani i Iliri i Slaveni. S obzirom na postojanje izuzetnih komunikacija između Grčke i Jadranskih otoka, sasvim je moguće da je taj pas dospio do Jadranskih ostrva, i da je tu doživio svoj potpuni razvoj odnosno da se od njega razvio mljetski pas.

Krajem prošlog veka počeo je sistematski uzgoj ovih pasa u Engleskoj. Polazni materijal bio je Maltese-Terrier kako su oni tada nazivali tog psa. Za taj uzgoj obavili su nekoliko uvoza sa kopna (iz Evrope), a osnovni uvozi bili su iz Nemačke i Holandije. Tada su bile dozvoljene i druge boje, a tek posle Prvog svjetskog rata određeno je da maltezac može biti samo bele boje.

Prvo upisani psi bili su Motti i Affi, upisani 1904. u švajcarski rodovnik.

Mljetski psić postao je de iure italijanska rasa pasa 1954. godine kada je na godišnjoj skupštini FCI u Interlakenu (Švajcarska) odlučeno da je Italija staratelj ovoj rasi pasa.

Izvor

Jazavičar je rasa lovačkih pasa.

Osnovno

Visina ove rase nije precizirana standardom, a težina zavisi koji je jazavičar u pitanju:

• normalni jazavičar najviše do 9 kg

• patuljasti jazavičar najviše do 4 kg ako je star 18 meseci, sa obimom grudnog koša do 35 cm

• jazavičar kunićar najviše do 3,5 kg sa 18 meseci starosti, dok mu je grudni koš do 30 cm

Karakteristike rase

Za isti varijetet (prema tipu dlake) važe iste fizičke i psihičke karakteristike bez obzira na visinu.

Spoljašnjost

Prepoznatljivi su po izduženom telu. Vrat mu je dugačak i mršav, a glava mu se stanjuje prema nosu koji je suv, crn ili braon, već u skladu sa bojom dlake; njuška mu je dugačka i prava. Oči su ovalne, crvenkastosmeđe ili crnosmeđe boje. Uši su prilično duge, zaobljene na krajevima i pljosnate. Postavljene su visoko unazad i vise uz obraze. Veoma su pokretne.

Grudni koš je ovalnog oblika, leđa kratka i kruta, slabine široke, a sapi dugačke i zaobljene. Noge su kratke, mišićave. Prednje noge nisu potpuno paralelne, već su blago okrenute ka spolja. Stražnje noge su paralelne, gledajući od nazad i sa snažnim skočnim zglobom. Plećka i nadlaktica su iste dužine i obrazuju prav ugao. Podlaktica je kratka, lakat je debeo, a podlaktične kosti krupne. Šape su široke i okrugle.Rep je postavljen u produžetku linije leđa.

Boja dlake

• Kod kratkodlakog jazavičara ravna, sjajna i veoma gusta dlaka može biti:

• jednobojna: riđa do crvenkastoriđa;

• dvobojna: crno, smeđa, siva ili bela sa jarkocrvenim obeležjima na pojedinim delovima kao što su donji delovi nogu ili rep;

• višebojna: osnova je svetlosmeđa, svetlosiva ili čak bela sa nejednakim tamnosmeđim, crvenkastim ili crnim mrljama.

• Kod oštrodlakog jazavičara moguće su sve boje, a kvalitet dlake je sličan kao kod kratkodlakog sa tim da je oštrija, sa bujnim obrvama i brkovima koji krase njušku.

• Kod dugodlakog jazavičara dlaka takođe može biti jednobojna, dvobojna i višebojna kao kod kratkodlakog, ali je ona kod njega duga, mekana i svilenkasta.

Temperament

Ovi psi su inteligentni i nežni, ali i posesivni.

Zdravlje

Jazavičar može imati problema sa kičmom: ukočenost, bolovi, iskrivljenost kičme. Kada napune pet godina, mogu da obole od paralize zadnjeg dela tela, što je posledica diskushernije. Ovo zahteva složenuterapiju.

Istorija

Kinolozi smatraju da je ovaj pas nastao u Nemačkoj ukrštanjem niskonogog švajcarskog goniča sa pinčerom. Prvi varijetet koji je tako nastao je kratkodlaki, a kasnije su nastali i dugodlaki i oštrodlaki koji se od svog pretka razlikuju samo po krznu. Dugodlaki je nastao ukrštanjem kratkodlakog sa španskim i nemačkim epanjelima, takođe u Nemačkoj, negde u 16. veku. Tek u 19. veku je nastao oštrodlaki koji se pokazao veoma dobro prilagođen za lov, zbog guste dlake koja ga štiti od hladnoće i trnja. Nastao je ukrštanjem između kratkodlakog jazavičara, šnaucera, dendi dinmont terijera i verovatno škotskog terijera. Zbog otkrića predstave psa veoma nalik jazavičaru u jednoj od grobnica egipatskog faraona(4000. godina p. n. e.), može da se zaključi da jazavičar vodi poreklo čak iz starog Egipta. Međutim, to je manje verovatno.

Značaj

U Nemačkoj i Velikoj Britaniji se još uvek gaje kao lovački psi. U lovu su hrabri, izdržljivi i istančanog njuha i ovo poslednje ih čini posebno nadarenim za potragu za ranjenim životinjama. Njihov naziv na nemačkom jeziku znači „lovac na jazavce“, te se zato tako nazivaju i na srpskom. Osim jazavaca, love i lisice i vidre. Prvenstveno su jamari.

U Francuskoj su više cenjeni kao psi za društvo. Zbog mnogobrojnih kvaliteta rado se gaje širom sveta, posebno dugodlaki i kratkodlaki.

Saveti odgajivača

Ovi psi su skloni gojenju ukoliko se gaje u stanu ili u kući, pa je potrebno da imaju redovnu fizičku aktivnost i dijetu.

Izvor

{jcomments on}