Organizacija i tehnika pripusta

Parenje ovaca se vrši prirodno, kada ovnovi oplode ovce skačući na njih, a veštački se osemenjavaju pomoću ubacivanja sperme u vaginu ovce. Prirodno parenje traje kratko, a veštačko osemenjavanje se vrši brzo. Za vreme skoka ovan izlučuje oko 0,8 do 1,5 ml ejakulata odnosno sperme, u kojoj se nalazi oko 2,8 (2-4,5) milijardi spermatozoida. Ako se osemenjavanje obavlja veštački, onda se prethodno pripremljena i razređena sperma ovna ubacuje pomoću katetra u vaginu ovce.

Prirodnim parenjem smatra se da jedan odrastao ovan može da oplodi dnevno do 4 ovce. Međutim, to se ne radi uzastopno svaki dan, jer se ovnovi prebrzo iscrpljuju i znatan procenat ovaca ostaje neoplođen. Preporučuje se da jedan odrastao ovan oplodi 2 ovce dnevno, i to jednu ujutru a drugu predveče, s tim da od jednog do drugog skoka prođe najmanje 8 časova. Mladi ovan treba da oplodi dnevno najviše jednu ovcu. Ako pri jednom skoku za vreme prirodnog parenja jednog grla, ovan izluči 1-1,5 cm³ sperme, kojom može da se oplodu u razređenom stanju 10-15 ovaca, pa čak 30 i 40 ovaca, onda je uočljiva prednost ovog metoda. Koliko će ovaca oploditi ovan u toku godine, zavisiće od načina organizacije parenja i iskorišćavanja ovaca, njihove ishrane, kondicije i starosti ovnova.

Pre početka sezone parenja ovnovi se ošišaju po trbuhu, oko prepucijuma i očiju. Kada se parenje izvodi leti, a naročito u toplim predelima, ovnove treba potpuno ošišati, jer povećana telesna temperatura, a naročito temperatura skrotuma, utiče na slabu plodnost ovnova. Kvalitet sperme ovnova se proverava pre svakog perioda parenja.

Ovnovi se drže u priplodu 5-8 godina, zavisno od njihovog kvaliteta i samog cilja odgajivanja ovaca. Kvalitetnija grla se drže i iskorišćavaju se sve dotle dok daju kvalitetno potomstvo. Kod ranostasnih rasa ovaca, koje se gaje za meso, ovnovi se zamenjuju ranije i zbog toga se drže u priplodu kraće, dok se kod kasnostasnih rasa ovaca drže duže u priplodu. Priplodna sposobnost ovnova može trajati 12 i više godina.

Po prestanku muže, ovce se detaljno pregledaju i tom prilikom se škartiraju sva bolesna, stara i iznemogla grla, kao i grla koja se ne jagnje redovno i koja daju malo mleka i vune, a uz to su i malih težina. Stare i slabo proizvodne ovce u stadu, zamenjuju se mlađim i produktivnijim grlima.

Planira se koliko će biti potrebno ovnova, ubrajajući i određen broj rezervnih ovnova, potrebnih usled eventualnih bolesti, slabe potentnosti, slabog kvaliteta sperme itd. Ovce koje se u prošloj godini nisu jagnjile (5-10%) veterinar obavezno pregleda. Prilikom sastavljanja stada za parenje, posebno se pazi da se obolela grla, naročito obolela od šuge, bruceloze, zarazne šepavosti ili koje druge zarazne bolesti, izdvoje na zaseban pašnjak. Za njih se posebno određuje ovan ili ukoliko to nije moguće, čeka se da se oplode zdrave ovce, pa se tek onda pripuste bolesne ovce.

Vreme pripusta i jagnjenja ovaca zavisi od više faktora, a najviše od toga kada tržište najviše traži jagnjeće meso, zatim od ishrane i smeštajnih prilika. Radi toga, pri sastavljanju plana ovo se mora imati u vidu. U našoj zemlji se jesen smatra najboljim periodom pripusta od početka septembra do kraja novembra, jer se polni nagon ovaca u to vreme najviše ispoljava, a i jagnjenje je, u tom slučaju u proleće kada već ima paše. Zalučena prolećna jagnjad na paši se dobro razvijaju, tako da se od njih odabira podmladak za priplod i zamenu stada.

Međutim, ako se obezbede udobni topli ovčarnici i dobra ishrana za zimski period, jagnjenje se može sprovesti i u jesen i u zimu. Ovakva dobijena jagnjad zalučuju se ranije i sa 6-8 Nedelja prodaju se kao kvalitetna roba za meso. Takođe, ovce se posle toga muzu i dobija se mleko za izradu vrlo kvalitetnih sireva.

Divlje parenje ovaca je karakteristično za primitivnije rase i ekstenzivno ovčarstvo. Tu se ovnovi puštaju među ovce, ne planirajući ni koji će ovan koju ovcu oploditi ni datum parenja. Ovnovi po više puta skaču na pojedine ovce, previše se iscrpljuju i kratko se zadržavaju u priplodu. Tom prilikom izvesna malda grla bivaju oplođena pre vremena. Na jednog odraslog ovna dolazi 20-25 ovaca, najviše 40 ovaca, a na dvisca 10-15 ovaca.

Klasno parenje vrši se na taj način što se ovce dele na grupe-klase, u zavisnosti od njihovih osobina. Svakoj grupi se dodaju ovnovi da bi se izvršila korekcija određenih osobina (gustina vune, dužina pramena, finoća vlakna, težina tela, širina grudi, ugnuće leđa). Kod ovakvog načina parenja dodeljuje se na jednog ovna 40-60 ovaca, ali se po ocu ne zna tačno poreklo jagnjadi, kao ni vreme parenja ovaca. Pri haremskom parenju za jednog ovna određuje se grupa ovaca (40-60 komada), tako da se ne zna samo vreme parenja. Za klasno i haremsko parenje zasebno se drži svaka grupa ovaca.

U savremenom ovčarstvu od prirodnih načina parenja najviše se primenjuje individualno parenje. Jedan ovan se koristi za 60-80 ovaca. Određuju se roditeljski parovi prema odgajivačkom cilju proizvodnje. Tačno se sastavlja plan pripusta, kojim se određuje koji će ovan koju ovcu da oplodi. Na ovakav način dobijaju se najbolja jagnjad.

Ovce u nagonu se pronalaze ovnovima "probačima", koji su podvezani specijalnim keceljama koje su natopljene bojom, tako da mogu zaskočiti ovcu, ali je ne mogu poloditi već samo obeležiti. Ovce u polnom nagonu otkrivaju se ujutru pre isterivanja ovaca na pašu i predveče pri povratku sa paše, i to pomoću observacije i ovna probača. Obeležena grla se izdvajaju i pripuštaju pod ovna koji je predviđen planom.

Posebna pažnja se posvećuje pripremanju ovaca i ovnova za sezonu parenja. Ovce koje uđu u sezonu parenja s dobrom priplodnom kondicijom tj. sa ishranbenim stanjem koje je najbolje za oplodnju, bivaju brzo oplođene, pa se i ranije jagnje, a daju i krupniju jagnjad i veći broj blizanaca. Mesec dana pre parenja ovce se napasaju na dobrim pašnjacima i prihranjuju se koncentratom. Količina koncentrata je veća ukoliko je paša slabija. Mršave ovce se izdvajaju, posebno hrane i neguju, da bi se do sezone parenja poboljšala njihova kondicija. Ako ovce dočekaju sezonu parenja mršave, dobar broj ostaje neoplođen, period parenja se suviše oduži, jagnjenje se ne obavi u tom periodu, kao ni zalučivanje. Osim toga, što je vrlo značajno, angažuje se veća radna snaga i povećavaju se troškovi proizvodnje.

Ovnovi su u toku godine odvojeni od ovaca dobro se hrane i neguju, ako bi održali priplodnu kondiciju. Hrana mora biti dovoljna, i posebno mora da sadrži belančevine, mineralne materije (Ca, Fe) i vitamine (A, D, E). Priplodni ovnovi se ne smeju previše ugojiti, jer onda otežaju i izgube volju za skokom. Pre perioda parenja, 1-2 meseca, ovnovi se napasaju na boljim pašnjacima i prihranjuju, u početku sa po 0,250 g koncentrata, a u doba parenja sa 1-1,250 kg.

Da bi se povećala polna aktivnost ovna, upotrebljava se isklijali ječam i ovas, kod kojih je povećan procenat vitamina E.

U savremenom ovčarstvu ovnovi se najviše drže napolju, ne samo leti, već i zimi. Ako se previše budu držali u ovčarniku, ovnovi će postati neaktivni, jer se neće dovoljno kretati i jer će im vazduh biti zagađen. Otuda ovnove treba držati u zasebnom ovčarniku ili delu ovčarnika, iz koga mogu izlaziti u ispust, i tako biti na vazduhu. Staje u kojima su ovnovi moraju biti prostrane i svetle. S vremena na vreme, priplodnim ovnovima treba pregledati papke i one koji su prerasli i produženi obrezati. To uslovljava normalno kretanje životinja a kod ovnova i skakanje u sezoni parenja ovaca, tako da je kod onih sa preraslim papcima, oplodna moć neiskorišćena.

 

Literatura:

Ovčarstvo – tehnologija proizvodnje; Gutić Milenko, Milun Petrović, Snežana Bogosavljević-Bošković, Vladimir Kurćubić, Leka Mandić, Vladimir Dosković; Čačak, 2006.