| "Azijat" - Srednjeazijski ovcar |
|
Svoj naziv ova drevnja pasmina je dobila pre nekoliko decenija. Prethodno rasa je bila poznata pod imenom "turkmenski ovcar". Naziv "Srednjeazijski ovcar" po prvi put se srece 1935. godine, a poznati ruski kinolog A.P.Mazover skrece paznju na to, da naziv "turkmenski ovcar" nije odgovarajuci. Ipak ni naziv "Srednjeazijski ovcar" nije najuspesniji, jer pojam "Srednja Azija" (u prevodu - Centralna Azija) postoji samo u ruskom jeziku, a ni naziv "ovcar" ne odgovara sustini rase. To nije pas koji trci za stadom i okuplja ga, to je pas - cuvar stada, branioc od vukova i ostalih grabljivica. Geografski region formiranja rase su teritorije azijatskog kontinenta od Kaspijskog mora na zapadu do savremene granice Rusije sa Kinom na istoku, juznije od Uralskih planina. Drevni naziv tog regiona je Turan, kasnije - Turkestan, jos kasnije - Centralna Azija ("Srednja Azija" po ruskoj terminologiji). Region Centralne Azije je ogroman, ukljucuje Turkmenistan, Uzbekistan, Tadjzikistan, Kazahstan, Kirgizstan, Prikaspijske i Altajske stepe. Osim toga primerci ove rase se srecu u Iranu, na severu Pakistana, Indije, Afganistana. Srednjeazijski ovcar je tipicna rasa "narodne selekcije" - rase, koju stvarao narod. Svaka rasa narodne selekcije sastoji se od nekoliko populacija razlicitog eksterijera i temperamenta. Sve te populacije su se formirali stolecima uz zestoku prirodnu i narodnu selekciju - odstranivanje nepozeljnih jedinki od strane coveka, uz veoma teske i surove prirodne uslove, u kojima opstajali samo najbolji i najprilagodjeniji pretstavnici rase. Tokom vekova sve ove populacije nikada nisu bile potpuno izolovane. Zato nije opravdano sada "vestacki" izdvajati populacije po republikama i nemoguce je govoriti o nekim uzbekskim, tadjziksim, turkmenskim psima. Centralna Azija je jedini istorijski kotao, gde sto godina - nije vreme, a sto kilometara - nije rastojanje. Areal prirodnog raspostranjenja srednjeazijskog ovcara je veoma sirok. Rasa je veoma funkcionalna, ali eksterjerno nije ujednacena - raznovrsni prirodni uslovi Srednje Azije prouzrokovali neujednacenost tipova unutar ove rase. Tradiciono se smatra, da se najbolja populacija nalazi na teritoriji Turkmenije. Turkmeni zovu ove pse "alabaj" ("ala" - saren, "baj" - bogat). Najbolji turkmenski psi su snaznog i grubog tipa konstitucije sa kratkom ili srednje duzine gustom i grubom dlakom. Veliki broj tih pasa se nalazi i u Tadjzikistanu, gde u brdovitim predelima Pamira psi imaju nesto limfaticniju gradju, naboraniju kozu i duzu dlaku. U stepama ima i lakse gradjenih pasa. U Uzbekistanu je siroko razvijeno stocarstvo, i za cuvanje ovaca koristi se dovoljno veliki broj srednjeazijskih ovcara. Na jugu i jugo-zapadu Uzbekistana vecina pasa je slicna turkmenskim, cak se i ne razlikuje od njih. Ka severu, gde stocarstvo nije toliko razvijeno, broj pasa opada. U Kazahstanu i Kirgiziji populacija ne predstavlja jednorodnu masu i u celini je manje tipicna. Na jugu Kazahstana postoje SAO zadovoljavajuceg kvaliteta, ali ka severu se mesaju sa domacim psima i dobijaju hrtasti izgled. U Kirgiziji najbolji psi se nalaze u jugo-zapadnim reonima. Na teritoriji Kirgizije i Kazahstana postoji velika kolicina mesanaca, dobijenih ukrstanjem sa lokalnim psima.
Veoma se razlikuje sudbina rase u mestima tradicionalog uzgoja i centrima kulturne selekcije. Region Centralne Azije je neverovatno raznoobrazan po klimatskim i reljefnim uslovima: pescane pustinje, kamenite pustinje, polupustinje… Reljefi se menjaju na malim povrsinama, ili se protezu na stotine kilometara. Svuda je nedostatak vode. Klima - kontinentalna, zime su veoma hladne, a leta su neverovatno vruca. Naprimer, u Kazahstanu zimi - 30 stepeni po C je normalna pojava, a leto sa 45-50 stepeni je uobicajena stvar. U takvim uslovima zive i rade vec mnogo stotina godina srednjeazijski ovcari. Prilagodljivi su ka nagloj promeni vremena, odlicno podnose mraz i vrucinu. Osim toga, u takvim uslovima psi dobijaju veoma oskudnu hranu, vecinom koju moraju da obezbede sami - sitne zivotinje, glodare, pa cak i insekti. Psi se stalno nalaze pored stada ovaca, prate njih i cuvaju kod dalnjih selenja sa zimskog na letnji pasnjak. Psi pored stada borave slobodni, danonocno ga cuvaju od grabljivica. Stenci odrastaju uz stado i odrasle pse. Uobicajeno pored jednog stada se nalazi copor pasa : stariji muzjak - vodja copora (to moze biti i zenka), nekoliko zenki, par mladih muzjaka i stenci. Veliki deo stenadi ne prezivi, a parenje pasa se odvija tako, sto kuju upari najaci muzjak u coporu. Tako da cesto pored svakog stada, koja su dosta izolovana, formira se jedna zatvorena populacija pasa. Selekcija, koja se vrsi od strane coveka (cobanina), usmerena je u glavnom u radni kvalitet. Biraju se najkrupniji muzjaci, koji su se pokazali kao borci sa vukovima, hrabri i ostri cuvari i pobednici u borbama pasa. Borbe su deo obicaja naroda Centralne Azije i cesto se odrzavaju u vreme praznika. I dan danas u zemljama Azije izlozbe pasa se ne odrzavaju, vec se prave tradicionalne borbe pasa, na kojima se vrsi izbor najacih i najbolje gradjenih pasa. Legendarni preci danasnjih azijata: - Beli Ekimen - Crni Ekimen
BELI EKIMEN - AK EKIMENN Sampion Turkmenije 1976-1977.ž
Rodjen u KAAHKI, od starog psa kojeg cobanin Sari Meredov nasao i spasao od smrti i bolesti. Skoro godinu dana mu trebalo da oporavi tog izgladnelog psa, hranio ga u pocetku samo tecnom hranom. Nazvao je tog psa ELBARS. Kad se oporavio, Elbars radio uz stado i cesto imao okrsajie sa svojom sabracom (na borbe coban svog psa nije vodio jer je bio ravnodusan prema njima). Kasnije, cobanin ponovo morao da leci svog Elbarsa, koji je nastradao od ruku ljudi sbog svog borbenog temperamenta - neko je izbio psu sve zube lopatom i rasekao jezik, koji je ostao rasecen i virio iz usta kao kod zmije. Kasnije, to se pretvorio u legendu, pa u Kaahki mogli da se cuju price kako Elbars plasio tim jezikom druge pse pa cak i siktao... Ali cak i bez zuba Elbars nije hteo da se smiri - nastavio da se sukobljava sa drugim psima, udarajuci ih glavom. A kad je video neki skup ljudi - odmah trcao tamo da potrazi protivnika... Od ovog nemirnog muzjka i od svoje zenke GOINCHI choban Meredov je dobio pet shtenaca: dva muzjaka i tri zenke. Zenkice sklonio jer mu nisu trebale, jedan muzjak poginuo dok je bio mali, a jedan koji je preziveo dobio ime AK EKIMEN. Ovo ime cesto se prevodi bukvalno kao " Ja jedan / sam " tj. "jedinstven", i kasnije se tumaci da pas bio jedan u leglu, ali to nije tacno. U stvari, Ekimen znachi - "samotnjak". Beli Ekimen je bio krupan, masivan pas, bele boje sa blagim, skoro neprimetnim svetlo- krem flekama. Negova karakterna osobina je bila ta, da je njegov odnos prema ljudima kod kuce (kad pas odmarao od rada u stadu) je bio veoma tolerantan, za razliku od veoma agresivnog ponasanja na radnom mestu - uz stado. Izgledalo, da najvise na svetu Ak Ekimen voleo svoj posao, koji odlicno obavljao. Doduse, bio je jedan slucaj, kada u tor usao vuk i Beli Ekimen, tada je bio jos veoma mlad, lajao i trcao okolo, ali u tor nije ulazio. Sari Meredov pricao da posle ovog dogadjaja je on rekao svom psu: "Jos jednom to uradis - ubicu te". I pas to shvatio. "Dovoljno je bilo imati uz stado Ak Ekimena sa bilo kojom zenkom, da se ne bih plasio vukova", govorio je kasnije chobanin. Posle, kad Guman vodio Ak Ekimena u Ahgabad, prichao je da pas "nije voleo grad, njemu je tamo bilo nelagodno. Sve vreme on je hteo nazad, cak i jeo loshe... Tako da smo morali za cetri meseca da ga vratimo nazad. Tada je on iskocio iz auta i sam pretrchao zadnjih deset kilometara ... " Jednog od sinova Ak Ekimena su nazvali po ocu, pa da bi izbegli zabunu, u Turkmeniji razlikuju Ak Ekimena I (oca) i Ak Ekimena II (sina).
CRNI EKIMEN
Sampion Turkmenije 1978-1979.
Ovaj muzjak se rodio krajem ’70-tih godina u Kaahki od crno-bele zenke veoma drskog temperamenta, koja je dosla sa stadom ovaca koje je stiglo u selo na sisanje iz Tedzena. Posle nekog vremena ona je rodila tri steneta. Jedno od njih, po boji je povuklo na majku i dospelo kod chobanina Sari Meredova, koji je odgajio ovog, kasnije legendarnog, psa. Crno-beli, Crni Ekinem je bio grublje gradje, srednje visine tezak muzjak, sa veoma obimnim i mocnim grudnim koshem i dugachkim laznim rebrama (vita rebra – prim.prev.). Imao je nesto manju u odnosu na telo glavu, siroko u potiljnom delo i neshto krace chelo. Njushka, veoma obimna i mochna u osnovi, suzavala se prema nosu i postajala neshto laksha. Takve glave su bile karakteristicne za pse odgoja R.Gitikova. Uz jako cvrsta ledja, kratak i mochan slabinski deo, Crni Ekimen je imao neshto oborenije sapi. Smatra se da je to, verovatno, bilo posledicom traume, koju je Crni Ekimen zadobio u prvoj godini zivota uletevsi pod motocikal. Naravno, niko ga nije lechio, ali je pas preziveo i zadobio odredjene nedostatke kod zadnjih nogu koji su posledica toga.
Crni Ekimen posedovao ogromnu unutrasnju snagu i karakter, koji mu je dozvoljavao mu da se bori vise puta na dan. Legende mu pripisuju retku osobinu – da unutrasnje strane njegovih ocinjaka su mogli da seku plen (kao sto to rade vukovi). Uz sve to moze da se doda da Crni Ekimen imao je veoma nizak prag bola. Postao je popularan, kad je pobedio u nadmetanju, izvesnom u Turkmeniji kao “borba tronogog sa trozubim” (protivnik ga uhvatio za sapu ali Crni Ekimen zachudio svih kad je uhvatio sebe za svoju shapu i naglim pokretom oteo nju protivniku, zbog cega taj izgubio zub). Posle toga je bio prodavan, menjan, vracen, i tek kad se vratio svom prvom gazdi poceo je da se koristi kao priplodnjak. Nije prenosio sebe u potomcima (eksterijerno), ali prenosio je njima svoj duh, neustrashivost, brzinu. Njegova kcherka Bajgush prva je kretala na vuka, hvatala ga i tek onda njoj u pomoc pristizali muzjaci. Druga njegova kcherka, Gojunchi, majka poznatih Ridjeg Ekimena i Gojmota, ravnopravno se tukla sa muzjacima. Zahvaljujuci Crnom Ekimenu dobijeni su: Bovser (Babur x Togolok), Akkelo (Arlan x Togolok), Akbai (Akgush x Nokot), Dika (Sardar x Karali).
Sa ruskog prevela i pripremila Polina Simić Srodni članci |
Srednjeazijski ovcar se formirao pre 4 hiljade godina kao cuvarska i pastirska rasa pasa. Psi su se koristili za cuvanje stada ovaca od vukova i drugih grabljivica, a i za odbranu karavana od napada. Sve do XX veka rasa je ispunjavala svoju svrhu.
U principu, svaka od tih populacija mogla bi dati pocetak samostalnoj pasmini, vec imamo takvi primere u istoriji kinologiji (recimo, belgijski ovcari). Takvu mogucnost svojevremeno je imala i rasa SAO, ali iz razlicitih razloga to se nije desilo. Vratiti taj momenat natrag je vec nemoguce. U formiranju danasnjeg srednjeazijskog ovcara su ucestvovali psi iz svih regiona Centralne Azije. Taj proces se nastavlja i danas. I kad neko pokusava da propagira samo azijate sa "planina Tadjzikistana" ili "alabaje iz peskova Turkmenistana" kao najpozeljnije u rasi - najcesce se radi o reklami, upucenoj naivnim kupcima. Sada je vec nemoguce je izdvojiti jedinstven tip azijata i kao takav ga promovisati. Zato je i interesantna ova rasa, sto jos uvek nije kalupirana i ogranicena cvrstim okvirom standarda.
Ove eksterijerne mane je kompensirao drskoshcu, munjevitom reakcijom, neustrashivoschu i snagom, zahvaljujuci kojim uspevao je da izadje kao pobednik iz okrsaja sa nekolicinom vukova istovremeno. Postoji prica, da posle ove borbe Ekimen dugo nije mogao da ustane, pa su ga lecili na tradicijonalni nachin – uz pomoch ovchjeg zhira. Kad se oporavio, nastavio da radi chuvajuchi stado, dok u Kaahki nije se pojavio drug Meredova Kumman, koji je uzimao Ekimena za vreme praznika u Ashgabad.
