Srbija uvozi najgoru kategoriju mesa, koja je u velikom broju zemalja EU zabranjena čak i za ishranu životinja!?

Za samo osam meseci u Srbiju je uvezeno gotovo 20.000 tona mehanički otkoštenog mesa (MOM), odnosno drobljene šije, leđa, trtice, kosti i kože pilića!

Ovo je najgora kategorija mesa, koja je u velikom broju zemalja EU zabranjena čak i za ishranu životinja! Srbija izgleda ima druge aršine, pa se kod nas mesom „obogaćenim“ antibioticima, hormonima, teškim metalima i bakterijama, bez ikakve zabrane i kontrole, pune pljeskavice, viršle i kobasice, koje posle konzumiraju čak i deca i trudnice!

Uvoz ovog mesa, koje za većinu razvijenih zemalja predstavlja škart, kako saznajemo, u Srbiji se povećava iz godine u godinu.

Tako je, prema informacijama kojima raspolaže Uprava carina, 2012. godine u Srbiju uvezeno oko 14.000 tona ovog mesa, 2013. godine 17.000, dok je ove godine samo u periodu od januara do septembra uvezeno gotovo 20.000 tona!

Ovo je, prema rečima dr Miroslava Stojšića, bivšeg načelnika veterinarske inspekcije, stravična cifra, koja pokazuje da je stanje u Srbiji što se tiče kvaliteta hrane sve alarmantnije.

- Vrat, kosti, trtica i koža upravo su delovi tela u kojima se najviše zadržavaju hormoni i antibiotici koji se daju pilićima putem ishrane, a često se nalaze i razne bakterije, poput salmonele i ešerihije. Takvo meso ne samo da je nekvalitetno već je potencijalno i opasno. U Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji nekada se koristilo za prehranu pasa i mačaka, ali je i to zabranjeno. Kod nas zdravlje stanovništva očigledno nije prioritet, već se gleda samo na cenu.

MOM-a je jeftin i košta svega 36 evrocenti po kilogramu, pa se u velikim količinama trpa u viršle, kobasice, parizere, praške šunke i druge prerađevine da bi se uštedelo, pa u njima ima svega, a ponajmanje ima pravog mesa – navodi Stojšić, koji dodaje da su do 2002. godine uvoz i proizvodnja tog mesa bili zabranjeni, što se pod hitno mora uvesti ponovo, jer ovo meso nikako nije predviđeno za ljudsku ishranu.

- Uvođenje novih pravilnika dovelo je do toga da praktično nema nikakve kontrole kvaliteta mesa. Nekada je u pravilniku stajalo da na ambalaži mora da piše koliko procentualno u proizvodu od mesa ima mesa, a danas stoji koliko ukupno ima proteina, a protein može biti i soja.

Nekada je u klanicama prilikom klanja bilo nekoliko inspektora, a danas je na snazi sistem samokontrola, odnosno paradoks da klaničari sami sebe kontrolišu. Zbog ovih i sličnih rešenja, Srbija je dotakla dno po kvalitetu.